Ana Sofrenović Biografija

Ana Sofrenović je rođena 18. septembra 1972. godine. Po zanimanju je glumica i pevačica. Suprug joj je Dragan Mićanović, a ćerke Iva i Lena. Poznata je po ulogama u filmovima:  Znakovi, Ubistvo s predumišljajem, Balkanska pravila, Bure baruta, Nebeska udica, Mali svet, Ultimate Force. Jedna je od najboljih srpskih glumica i izuzetna u izvođenju džez i filmske muzike. Zovu je srpska Marlen Ditrih, Eni Lenoks. Kćerka je Šile, lingviste i prevodioca, englesko-irskog porekla, i Dragoslava, inženjera metalurgije, koji su se upoznali na studijama u Birmingemu. Ana je supruga Dragana Mićanovića, za mnoge jednog od najboljih naših glumaca klasičnog pozorišnog repertoara. Za nju kažu da je oličenje elegancije, stila, odmerenosti, smirenosti, prefinjenosti. Osobina koje su ponekad tako retke u strastvenih, bučnih, temperamentnih Srba.

Moj lepi Beograd

Beograd je sedamdesetih bio prelep. Sa mnogo nostalgije sećam se svog detinjstva. U Beogradu se tada mnogo toga dešavalo, bilo je lepo odrastati u njemu. Bilo je bezbrižno, čak i na Novom Beogradu. Pa, Novi Beograd nije bio takav kakav je danas, pogotovu nije onakav kakav je bio devedesetih, što je njegov najgori period. Osećanje da živite u getu nije toliko bilo prisutno u mom kraju, u 28. bloku, koliko možda u nekim drugim delovima Beograda. Danas, čini mi se kao da sam odrasla u malom zaštićenom zelenom prostoru, jer je sve bilo tu, i škola i obdanište i zelenilo. Nije bilo saobraćaja. Bila sam vrlo srećna, pa zbog svojih ćerkica, koje su vrlo male, i sada živim u bloku 28. Mislim da je idealan za malu decu.

Moja vera

Ana je odrastala uz uticaj dve kulture, britanske i srpske, i kaže da je to imalo i mane i prednosti.

–Te različitosti obeležile su i ceo moj život. Stalno sam putovala u Englesku, i kao mala, bila sam izložena mnogim uticajima i imala priliku da vidim mnogo. Verujem da me je ta širina koju sam stekla, koja me prati i u mom radu i mom životu, potpuno obeležila. Ali, ta različitost nije uvek bila prijatna. Deci je mnogo manje udobno da to nose i ne vole da se razlikuju, pa je to i mene veoma mučilo kada sam htela da, kao i sva deca, budem deo grupe, da ne štrčim. Kasnije sam shvatila da je ne uklapati se baš u sve i imati neko svoje obeležje, neki svoj lični potpis, jedna od najvažnijih stvari. Rano sam naučila da cenim to što sam drugačija. Netolerantnost naše sredine prema različitostima, sada je, mislim, više izražena nego ranije kada smo bili veća zemlja kroz koju je tada prolazilo mnogo različitih ljudi. Ipak, mislim da se to sada ponovo vraća, na jedan sasvim drugačiji način. Mislim da se, polako, ova sredina otvara i da je završena ona faza u kojoj mnogi razmišljaju u stilu „ovde je sve grozno, pa i meni mora da bude grozno“. Polako počinje da se razmišlja na način: „da vidim da li ja nešto mogu da učinim da meni i nekoj mojoj mikrookolini bude bolje“. Takav način razmišljanja, kad se multiplicira na više ljudi, ima efekta i na celo društvo. To je moja vera!

Jagnjetina i puding

A pored novobeogradskog, Ana Sofrenović imala je i englesko detinjstvo kod bake Ajvi, u pravoj engleskoj seoskoj idili.

–To je ona lepa, stara Engleska, ona esencija Engleske i njene kulture i engleskog načina razmišljanja. Tamo sam odlazila do svoje 16-17. godine, a onda sam upoznala i London, koji je država u državi, nešto potpuno drugačije. Engleska ima fantastične stvari. Njena kultura jeste deo mene, njen mentalitet provejava kroz mene i u dobroj je kombinaciji sa našim mentalitetom, sa onim što je dobro kod nas, našom energičnošću, srdačnošću. Englezi su vrlo dobronamerni, ali nisu dobri u pokazivanju te dobre namere. To je kultura koja ne može da se pročita baš na prvu loptu. Strašno vole da pomognu. Imaju jaku socijalnu svest, solidarnost za onoga ko nema dovoljno ili kome nije dobro, oni su prvi tu da priskoče. I to je prosto deo njihove kulture i tradicije, a ne pitanje volje, da li želiš ili ne. I, na jedan lep način, Englezi znaju da čuvaju svoju kulturu. To su te lepe stvari koje sam naučila od Engleza: odnos prema sebi, prema kvalitetima koje treba očuvati bez obzira na to koliko se svet menja. Imala sam omiljene rituale kojih se sećam iz detinjstva. „Sandej lanč“ – jagnjetina, povrće i jorkšir puding. Toga se strašno drže, kao i „čaja u pet“, koji se, ipak, polako gubi. Zatim, čuveni sendviči sa krastavcima! Englezi su mi beskrajno šarmantni zbog toga što se vrlo ozbiljno drže tih malih rituala. Ali, to je deo njihove baštine, pa samim tim, negde i moje.

Englesko vaspitanje

Velika iskustva Ana nosi iz Britanije, a posebno joj je važan tamošnji način vaspitavanja dece, koji uvažava i pokušava da primeni u sopstvenom životu.

–Drugačija su deca tamo. Nekako su tiša. Oni se drže starog načina vaspitanja, koji je u nekim krugovima postojao i kod nas – da su deca tu da se vide, ali ne i da se čuju. Kod nas je drugačije, u stilu „mi ne moramo da jedemo, važno je da deca imaju šta da jedu“. Ovde su deca dosta gurnuta u prvi plan, i ka deci i zbog dece sve se radi. Tamo je sasvim normalno da sa 18 godina izađete iz kuće i da ste svoji ljudi, pa da vaši roditelji mogu da nastave svoj život. Ovde je tendencija takva da su deca suviše zavisna od svojih roditelja, pa često čujemo i „neka, sine, ja ću“. Mislim da to nije prava priprema za život. U Engleskoj se deci stavlja do znanja da vrede, ali da se ne vrti sve oko njih i da će za svoj život morati da ulože sopstveni trud. Oni ne veruju da su svi isti, jer nisu svi isti ni tamo ni kod nas, ni u bilo kojoj drugoj zemlji.

Porodični san o glumi

Pored želje bake Ajvi i mame Šile da i same budu glumice, jedino je Ana Sofrenović to postala.

–Nisam toliko razgovarala sa bakom o njenin glumačkim afinitetima, ja sam zapravo o celoj toj njenoj glumačkoj strani saznala od mame, mnogo kasnije. Baki je gluma bila deo njenih mladalačkih snova. Mislim da je ona retko o tome pričala. Moja mama je, kao mlađa, mnogo igrala u profesionalnom pozorištu, ali je kasnije, sa studijama, otišla u potpuno drugom smeru – doktorirala je francuski jezik. Početkom sedamdesetih, u Beogradu je na televiziji radila serijale engleskog jezika, kasnije je radila neke manje projekte, a organizovala je i dramsku grupu na Filološkom fakultetu. Ali mislim da je ostala fascinirana glumom za ceo život.

Ana u „Bogomoljkama“

Tinejdžerski period i izlaske, koncerte, rok večeri na Mašincu utorkom, pamtim kao divan period. Najviše vremena provodi-la sam u Teatru „Levo“, koji me je najviše odredio. Pamtim i fenomenalno iskustvo koje sam stekla dok sam pevala u rok bendu „Bogomoljke“. Imali smo čak i nastup u „Paket aranžmanu“ na TV Politika. I dan-danas tragam za tim snimkom.

 Ana Sofrenović je „iz prve“ upisala FDU. Za prijemni ispit spremala je Čehova, monolog Irine iz „Tri sestre“ i „Ženske razgovore“ Duška Radovića. Treći deo bila je imitacija, a Ana je odlučila da imitira svoju mamu.

– Znam pouzdano da me je ta imitacija moje mame Šile, primila na Akademiju. Ha, ha, ha!

Mamina i tatina deca

Za Aninu klasu na Akademiji, kažu da je „klasa mamime i tatine dece“ jer je u njoj bilo mnogo dece glumaca (Katarina Žutić, Isidora Minić, Milica Mihajlović, Ivan Zarić), dok su klasu Nebojše Glogovca, Vojina Ćetkovića, Sergeja Trifunovića, nazivali klasom „provincijalaca“.

–To što nas zovu „klasa mamine i tatine dece“ jeste hod po površini. Bila je to stvarno jaka klasa. Veoma mnogo nas i dan-danas radi. Zapravo, svi rade. To je vrlo retko, nije uobičajeno.

Jedan od njenih „klasića“ bio je i Rastko Lupulović, koji je svojevremeno izazvao burne reakcije kada je odlučio da glumački poziv „zameni“ monaškim. O svojim sećanjima na neobičnog i izuzetnog kolegu, Ana Sofrenović nam kaže:

– Retko ga viđam. Rastko je čudesan čovek. Čudesan je bio i glumac. On je našao svoj put i, što je najvažnije, ima svoj mir.

Molba za „puš-pauzu“

„Gluma je sumanut posao, ne baš zdrav za glavu, mi kao sredstvo za rad koristimo emocije i misli, nešto čime ljudi ne smeju da se igraju“, rekla je Ana pre nekoliko godina. A kako dva umetnika, ona i njen suprug Dragan Mićanović, funkcionišu? Obično, u umetničkim parovima, jedan se povuče „zbog drugog“.

– Nikada ne bih mogla da podnesem da se neko odrekne umetnosti i velikog talenta iz ljubavi prema meni. To je nešto što ne bih umela nikome da tražim i ne bih mogla da volim nikog ko bi to tražio od mene. Jer, umetnost nije samo posao. Ima karakteristike posla kad vas za to plaćaju i kad se od vas traži da se držite nekih rokova, stižete na vreme. Umetnost je potreba i poziv. Ne postoji način da se isključite kao umetnik i budete nešto drugo. Možete samo muze da zamolite za male puš-pauze ne biste li nahranili decu, platili račune.

Neko ko je zadovoljan privatnim i profesionalnim životom, kao što to jeste Ana, nažalost manje je medijski interesantan. Čitalačka publika, što nije svojstveno samo nama, uvek je više gladna ružnih, prljavih, „žutih“ priča. Odakle „izvire“ ta ljudska potreba?

– Ne gledam publiku kao masu već kao grupu pojedinaca. Jeste da glad za skandalom i onim senzacionalnim uvek postoji, ali to je po meni kao „džank fud“ – jeftina hrana. Brzo se pojede, a još brže svari i zaboravi. Ja želim da trajem, i ako želim da trajem, ne treba da me ima previše. Jer, ništa gore nego kad vam se ljudi zasite i lica i dela. U mom poslu to je pogubna stvar. Volim da se pojavljujem ređe i s razlogom, ali da sam uvek drugačija.

Ne traži led u vatri

Ana Sofrenović bila je u Buenos Ajresu, u aranžmanu Internacionalne radionice za interaktivni performans. Naša poznata glumica je u ovoj netipičnoj radionici usavršavala glas, pokret, način umetničkog izražavanja, dok njene kolege, utisak je, nisu baš najspremnije za istraživački rad, kao da manir istraživanja sopstvenih umetničkih mogućnosti ovde ne postoji.

–Nemaju svi istu količinu volje i energije. Toga je, nažalost, sve više. I u tom nedostatku dodatne snage i želje, trune mnogo talenata koji nikad neće biti razvijeni do svog maksimuma, a za mene je to tragedija. Mnoge moje kolege su se učaurile, nisu ispunjeni iznutra svojim poslom. Jure za parama i poslovima koji im donose te pare ne bi li tu prazninu nekako popunili stanom, kolima, putovanjima. To je u redu, ako je to ono što žele, ali mnogi samo zamenjuju teze i to se, nekako, vidi. Konformizam je opasna stvar za umetnike. Tražiti udobnost u umetnosti isto je što i tražiti led u vatri. A ako ga nađete, to samo znači da se vatra ugasila.

Plavi ton

Ana Sofrenović ovih je dana puna energije i entuzijazma jer se posvećuje pedagoškom radu u umetničkim radionicama.

Ah, radionice! Kakav divan izum… Okrećem se i pedagoškom radu, iz želje da nađem ljude koji slično razmišljaju i imaju entuzijazam za ono čime se bave, kao i ja, a ne da obezbedim predavačko mesto i platu. Želim da podelim svoja znanja i da pozovem ljude da mi se pridruže u traganjima za „plavim tonom“. (Ukoliko vam nije poznat, objašnjenje za ovaj izraz potražite u filmu Puriše Đorđevića „Tango je tužna misao koja se pleše“.)

Ana Sofrenović

Ana Sofrenović

Izvor i foto: WP, Novosti.rs, pulsonline.rs, M. Ješić-Nikolić

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*