Ašok Murti je rođen 02. juna 1962. godine. Po zanimanju je stilista. Odrastao je u Šapcu, studirao arhitekturu na Akademiji likovnih umetnosti, važi za jednog od vodećih stilista javne scene Srbije. Arhitekta po struci, stilista po zvanju, Indus po poreklu, ponekad neobičan po oblačenju – Ašok Murti. Iznad svega je duhovit, elokventan, temperamentan, a zahvaljujući nesvakidašnjem imenu i neospornom talentu, lako je iz anonimnosti isplivao u javnost, mada mu to nije bila ambicija.
Da bi se bolje shvatilo ko je Ašok, pomaže i anegdota kojom nas je uveo u priču o sebi:
– Nedavno, na jednom modnom zbivanju, bile su tri nesrećne devojčice, manekenke, početnice, koje su svašta morale da trpe, a da se ne bune. Kada se sve završilo, jedna od njih mi je rekla: –„Mislila sam da ste vi najluđi od ovih ljudi što se bave modom, ali niste.“
Jugosloven iz Indije
Početkom šezdesetih godina Tito, Naser i Nehru formirali su Pokret nesvrstanih. Nesvrstani su u svetu imali svoju istorijsku ulogu, a kod nas i više od toga: iz velike ljubavi između naše žene i Indusa, u Šapcu je rođen dečak. Majka mu je dala ime Ašok:
– Rođen sam u čudnoj porodici sastavljenoj od mnoštva strašno jakih individua, počevši od mog deke, najznačajnije osobe mog detinjstva. Mislio je da mu se unuk nikad neće desiti jer se moja majka dosta kasno udala, i to u Indiji. Između mog deke i mene rodila se čudna veza koja je trajala do kraja njegovog života. Svaku želju i ambiciju ispunjavao mi je bez zadrške. Tek sada shvatam koliko je on imao razumevanja za mene i mnogo mi nedostaje. Mama i tata bili su mnogo zauzeti, otac uz to nije pričao srpski. S njim sam pričao engleski, a sa majkom, bakom i dekom srpski.
Prva reč koju sam rekao bila je cveće, od tada sam pričao mnogo i nezaustavljivo. Moja neverovatna radoznalost svima je dizala pritisak, nije postojala oblast koja me nije interesovala. Imao sam nepune tri godine kada sam postavio pitanje koje je zabezeknulo moju majku: „Da li su u Veneciji na crkvi svetog Marka mozaici ili freske?“ „Odakle ti to?“ pitali su me. „Pa pričao sam s dekom.“ Onda su me spakovali i odveli u Veneciju. Boje i papir bili su jedini način da ućutim.
Deka je prepoznao moj talenat, jer sam vrlo brzo proizvodio crteže, slike. On je počeo da studira slikarstvo, ali ratne 1914. godine umesto da postane slikar, postao je pravnik i završio kao predsednik suda. Mi smo zajedno slikali, on na velikom štafelaju, ja na malom. Baš smo bili drugari. Naručivao sam mu priče koje je on izmaštavao, sada mi je žao što ih nisam zapisao. „Pusti dete, ono treba da bude srećno“, govorio je mojoj majci, koja se plašila da zbog tih priča neću shvatiti šta je istina. Ona je insistirala na tome da se ne razlikujem od druge dece, iako sam već po rođenju bio drukčiji i svi su znali ko sam. Ponekad je naizgled bila surova, morao sam da idem na sva zimovanja sa decom iako je znala da to ne volim. Govorila je: „Nemaš braće i sestara, treba da naučiš da živiš u kolektivu.“ Danas sam joj zahvalan zbog toga.
Jednom prilikom, kad sam nacrtao kokošku s četiri noge, odmah me je poslala kod rođaka na selo jer nije htela da joj dete bude debil. Želela je da vidim da postoje ljudi koji žive po drugim standardima, vrednostima, učila me je da treba da se družim s komišijama, da gledam kako žive deca koja nemaju i da oni koji ne znaju nisu krivi zbog toga.
Tata je bio glavni
Ašok je jedno od najstarijih indoevropskih imena i ime čoveka koji je ujedinio indijski potkontinent, poznatog kao Ašok Surovi, osloboditelj i ujedinitelj:
– Moja majka postala je veliki indofil i od nas troje ona najviše pati što nisu ostali da žive u Indiji. Pošto otac nije znao srpski, mislio je da nosim neko ovdašnje ime. Tek kad sam napunio tri meseca, rekla mu je da se zovem Ašok.
Njen stav bio je ovakav:
„Ne dolazi u obzir da mi se dete zove, na primer, Paja Murti!“ Moj otac i dalje ima problem sa srpskim jezikom, ali je počeo da ga koristi kada je prestao da se plaši. Baka, majka i deda sve vreme su mi naglašavali da je moj otac ovde sam, da je ostavio ceo svoj život zbog nas, da je naša odgovornost za njega veća, da moram da mu pokazujem koliko mi je stalo do njega. On je veoma umiljata osoba, naučen je da bude voljen, mažen i pažen, u panici je kad treba da preuzme odgovornost. Tek sada se opustio. Faktički, moj tata bio je centar te porodice, a ne ja.
Indija je za Ašoka postojala kao pojam, doživljavao ju je kroz prijatelje svojih roditelja iz induske zajednice koji su prolazili kroz njihovu kuću:
– Kao mali definisao sam se kao Jugosloven, iz te perspektive bilo mi je lakše da zanemarim Indiju kao mesto odakle je došao moj tata. Prvi put sam u Indiju otišao kada mi je bilo trinaest godina, tada je putovanje bilo vrlo skupo, a mojoj majci bilo je važno da otac često odlazi i održava kontakt sa svojom porodicom. Stigao sam tamo s majčinim brifom kako treba da se ponašam, šta smem, šta ne smem da radim. Ali krv nije voda, bio je to šok, na svim nivoima: velika količina emocija, velika porodica, komfor koji je drugačiji, način života.
Naša gostoljubivost je kompatibilna sa indijskom, oni su po mentalitetu veoma slični nama. Moja baka Vera nije pričala engleski. Zbog nje sam u tom veoma teškom jeziku pronalazio reči bitne za našu esencijalnu komunikaciju. Bila je nepatvoreno vezana za nas i ta ogromna ljubav potpuno me je razoružala. Tada je počelo moje redefinisanje. Morate da imate identitet, osećaj pripadanja, sada sam mnogo svesniji tog indijskog dela sebe. Salmon Ruždi mi je svojim ironičnim odnosom prema svakoj tradiciji pomogao da odredim sebe, da postavim svoju platformu.
Ja sam Jugosloven, ali indijskog porekla, to je identitet koga se nikada neću odreći. Moja intimna istorija ne poklapa se sa opštom, a naročito ne sa geografijom. Nisam jugonostalgičar, to je kulturni i emotivni, ne geografski prostor.
Fenjer za život
Osnovnu školu završio je kao vukovac, ali nije bio đak za primer. I sada kao mantru prenosi mladim rođacima, na užas njihovih roditelja, da rade ono što vole, a da ono što ne vole kontrolišu, da ne bi preraslo u problem:
– Osoba koja me je mnogo odredila je moja učiteljica Milica Vuković. Lako je naučiti ljude sabiranju i oduzimanju, a ona je nas naučila moralu, pravičnosti i čovekoljublju, dala nam je mali fenjer za život. Moji najbolji prijatelji su iz tog perioda i u tome je prednost provincije. Znao sam i da čitam i da pišem pre škole. Učiteljica je nagovarala majku da preskočim neki razred, što je ona odbila.
Prvi ozbiljan problem nastao mi je u drugom razredu nečega što se zvalo Šuvarevo srednje usmereno obrazovanje. Bio je to hodajući eksperiment po kome sam ja na kraju školovanja postao tehničar za prostorno planiranje, šta god to bilo. Inače, moja majka je u toj školi bila treća generacija iz porodice, i to đak generacije. Odmah sam rešio da ignorišem tu tradiciju. Nisam imao problem burnog puberteta nego sam bio vrlo pravdoljubiv, nisam mogao da se pretvaram da mi je nešto zanimljivo ako nije. I dobio sam loše ocene, bio je to veliki skandal. Svi su se pitali šta je sa mnom, ali iščupao sam se i na kraju sam bio odličan. Malo sam se mimoišao sa svojom generacijom, osećao sam se zrelijim, pa sam se ponašao arogantno.
U provinciji je dosadno, zato sam statirao u pozorištu, volontirao u biblioteci, bio u likovnoj koloniji. Bio je to jedini način da ne poludim od dosade.
Do odlaska u Indiju imao je ogromnu potrebu da se vizuelno uklopi u svoju generaciju. Odbio je da nosi farmerke „levis 501“ koje mu je mama donela sa putovanja, jer su svi nosili „farmerke“ šivene kod krojača:
– I posle Indije, šta god da sam radio, svi su opet nekako upirali pogled u mene. Onda sam rekao: „Hoćete rajsku pticu? Dobićete je.“ Bila je to mladalačka pomama. Celu srednju školu nosio sam tatina odela koja su stigla iz Indije. On je mnogo niži od mene, odela su mi bila tesna, a nogavice kratke. Moj izgled uklopio se u neki post pank i novi modernizam. Išao sam svaki dan sa kravatom na užas mog oca i nosio sam kreacije zahvaljujući krojaču koji je mogao da uradi sve što izmaštam.
Još kao dete nisam izlazio iz kuće bez kravate i bilo mi je veoma važno kakve cipele imam. Majka je to prihvatala s dozom humora, ali tek u srednjoj školi bilo je verifikovano. Nije to bila ni hrabrost, ni provokacija, ovo što se danas dešava da tuku različite, tada je bilo nezamislivo – niko nije smeo da nas bije.
Mene su cenili zbog hrabrosti da se usprotivim sistemu. Nisam imao problem u smislu prezira ili animoziteta, već sam, jednostavno, bio drugačiji po interesovanju i po svemu, pa se i to oblačenje uklopilo, ali ja dugo nisam bio svestan toga. Uvek sam po sezoni bar desetak kravata kupovao, imam i dedinih, tatinih, svojih, blizu hiljadu. Smatram da fudbaler s jednim šortsom ne bi bio ozbiljan fudbaler, tako je i sa kravatama. Kad nešto radite morate da budete reprezent toga.
Biti il’ ne biti
Poput mnogih tinejdžera i Ašok je u šesnaestoj godini mislio da je zreo za donošenje životnih odluka:
– Svečano sam objavio roditeljima da napuštam drugi razred usmerenog jer hoću da idem na Likovnu akademiju. Majka mi je ovlaš, preko novina, rekla: „Dobro, možeš da radiš šta hoćeš, ali dinara neću dati za dodatne časove.“ I rekla mi je da nije baš svaki slikar Pikaso i Dali, a da sam ja dosta inertan i da ću morati mnogo da radim na svojoj motivaciji. Pet minuta posle razgovora došao je direktor škole, uzeo mi svedočanstvo i rekao: „Upisaću te na prostorno planiranje.“ Tako je to bilo, a u to vreme, ako posle srednje škole ne upišeš fakultet, ideš 15 meseci u vojsku, a ako upišeš, samo 12. Umalo nisam predao dokumenta na elektrotehnici.
Arhitektura mi se učinila kao najlogičnije rešenje. Međutim, fakultet me je usisavao, po ceo dan sam bio angažovan i užasno nesrećan. Prvog semestra četiri puta vraćao sam se u Šabac, što je mojim roditeljima bilo zabavno, ali su insistirali da završim prvu godinu. Na nekom projektovanju asistenta Stanka Gakovića pitao sam zašto se trudi oko mene kad ima mnogo talentovanijih ljudi. Odveo me je kod profesora Milenkovića, legende fakulteta, i pitao ga da li zna ko sam. „Da, Ašok Murti, vi ste mi skrenuli pažnju da je jedan od najtalentovanijih studenata.“ Kad vam tako nešto kažu, oduzmu vam pravo da budete netalentovani i nesrećni. Prionuo sam na arhitekturu, a Gakovića sam na drugoj godini naterao da nam drži duple vežbe. Negde život odluči umesto vas, počeo sam da se bavim arhitekturom, nije išlo loše. S ovom pameću sada ne bih zalupio vrata koja sam zalupio na početku, ne bih sve doživeo lično, mada poslove radim s mnogo strasti i sve duboko proživljavam.
Ljubav i bol
Lako je posle bitke biti general. Sa tih pozicija priča o iskustvu koje ga je koštalo mnogo patnje, koje nije donelo medalje, ali jeste nova saznanja:
– Užasno sam tradicionalna i sentimentalna osoba, što nije baš dobro, nisam bio operativan. Uvek sam bio nesrećno zaljubljen, što je imalo za posledicu da se i u mene neke devojke nesrećno zaljubljuju, čime je nastajao permanentan krug velikog bola bez velikog povoda. U prvom periodu svog odrastanja mnogo sam se bolje razumeo sa devojčicama, ali su me zbunile kada su ušle u pubertet jer su se promenile. Osetio sam se izdanim i prevarenim, a nisam mogao da se zaljubim u njih, nije bilo u redu, suviše su mi bile bliske. Imao sam veliku nesrećnu ljubav krajem srednje škole. Bila je dve godine starija, a ja smrtno zaljubljen, sve kao po knjizi. Moja majka umirala je od smeha kad me vidi, odvaljivala me je od zavitlavanja. Sve sam to stoički izdržao.
Bilo je tu i malih ljubavi, dosta sam ih čedno završio. Moja prva velika ljubav desila se na početku fakulteta i postala je moj veliki životni odabir. Nije to bilo zaljubljivanje, nego ljubav, izgledalo je da će biti konačna. Počeli smo da živimo zajedno kada smo imali po 25 godina, a venčali smo se u 32. Bila je to stabilna priča koja je odjednom došla do zida, što je za sve aktere, kada se završila, bilo vrlo traumatično. Sedam godina bili smo u braku, ljubav nismo uspeli da konvertiramo u nešto drugo. Tada sam mislio da nešto nije u redu sa mnom.
Moj prijatelj psihoterapeut rekao mi je da je moj emotivni mehanizam jedan od bazičnijih. „Znao sam da imam neku bolest“, odgovorio sam, a on mi je objasnio: „Ne, kod tebe su kategorije jasne, bolje vidiš neke stvari. Samo, pazi šta biraš“, bio je njegov savet. Ne mogu da kažem da je to bio moj poraz, ali iskustvo koje sam prošao veoma je traumatično. Nešto u šta sam uložio veru nije funkcionisalo. Prvo sam krivio sebe, pa onda nju, sad više nikog. Shvatio sam da sam prvi put u životu ostao potpuno sam i da moram da naučim da živim sam. To mi je najteže iskustvo. Čovek ima potrebu da se zaštiti vezom. Nije dobro što se taj trenutak kod mene odužio, ali sam mnogo spremniji za suživot, spremniji da pravim kompromis. Manje sam spreman da ulažem onoliko energije kao u prvu veliku ljubav.
Bez estrade
Početkom devedesetih godina, kada je stilista bilo maglovito zanimanje, nama daleko i zbunjujuće, Ašok, iako arhitekta po struci, dobio je poziv sa Televizije BK da radi kao stilista:
– Odluka da tamo odem bila je isključivo materijalne prirode. Faktički, za mene je to bilo prezimljavanje, jer su mi koferi već bili spakovani za Ameriku u čekanju stipendije. Prvi honarar za mesec dana bio mi je preko 1.800 maraka, a moji roditelji, doktori nauka, tog trenutka zajedno su imali 50 maraka. Bio sam u situaciji da rešavam probleme svih oko sebe, bio je to povratak dostojanstva. Nisam ni hteo ni dao da me potpisuju kao stilistu. Ne mogu da budem bahat i nadmen i da kažem da me nije briga šta drugi ljudi misle, ali tada sam bio najmanje opterećen, rešen da stvar uradim kako treba, pa kom opanci, kom obojci.
Nisam nikada radio estradu i veoma sam ponosan zbog toga. Ja ne vičem „cica maco, ti si velika umetnica“, nego da vidimo šta možemo da uradimo. Mislim da sam dao dostojanstvo tom zvanju. Razlika između drugih ljudi koji se bave ovim poslom i mene, osim godina, jeste i motiv. Nisam krenuo sa idejom da budem eksponiram u javnosti. Radio sam mnogo na bukovima glumaca, operskih pevačica, pijanistkinja, bavio sam se ličnim stajlingom. Danas radim poslove za kuću „Hugo Bos“. Biram kolekcije za ovo tržište. Moja generacija imala je surovo odrastanje, otrežnjenje i preispitivanje sistema vrednosti, u roku od godinu dana svet se promenio. To me je odredilo da budem realan. Nemam više neracionalnog i neproduktivnog besa, trudim se da se što manje oslanjam na ono što dolazi spolja, a svoju intimnu sferu i prijatelje mnogo sebičnije čuvam. Nemam više ogromnih ambicija i neostvarenih želja, sagledavam život najracionalnije moguće. Približio sam se vrlo opasno pedesetoj godini, a zima je drago doba koje vas podseti na sve što ste operisali, uganuli. Moji telesni indikatori kažu da će vreme i dalje biti ovakvo.
Ludak s kesama
Pre nekoliko godina sreo sam prijatelje sa petogodišnjim detetom s kojim sam se tada upoznao. Sledeći put smo se sreli kada je mali imao devet godina. Roditelji su ga pitali da li zna ko sam ja, a on je odgovorio: „To je onaj ludak što nosi kese po Knez Mihailovoj.“
Ašok Murti
Izvor i foto: WP, Blic, pulsonline.rs
Komentiraj