Biljana Ristić Biografija

ROĐENDAN: 29. 05. 1950.

PORODICA: Sin Adam

KARIJERA: Šest solističkih koncerata, uloga u filmu „Dobrovoljci“, šou-program „To je moj svet“, „Formula 1“, „Ponovo s vama“

ZANIMANJE: imitatorka

Sanjala je da bude pevačica, a slavu je stekla kada je postala mis. Ostaće upamćena kao naša najbolja imitatorka svih vremena. sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo TV šoua u kome na špicama nije bilo njenog imena. Bila je udfata za Dušana Mitevića. prvog čoveka televizije Beograd. Godnama je nije bilo na javnoj sceni, a onda se vratila. Svojom energijom i sjajnim izgledom i u šestoj deceniji prosto pleni…

 

 Moj život liči na ružičastu priču jer ja želim da ga tako prikažem. Ali, on nije bio takav, možda će ova rečenica, koju je Biljana Ristić izgovorila iz duše, nekima raspršiti idiličnu sliku o njoj. O devojci koja je bila mis velike Jugoslavije i 15. na izboru za mis sveta, koja je svojim imitacijama decenijama podizala raspoloženje ljudima, koja je oličenje optimizma i duha koji ne stari. Bila je u braku sa Dušanom Mitevićem, moćnim čovekom koga je skupo koštala njegova politička orijentacija.

 

 

 

Šta je to toliko slamalo ženu kojoj se već u 22. godini život pružao na tacni, u svom naj­boljem izdanju?
– Brak sa Dušanom mi je nešto donosio, a nešto odnosio. Kad smo se upoznali, uopšte me se nije dojmio. Bio je 13 godina stariji. Posle deset godina odveo me je pred oltar. Bio je harizmatičan, beskrajno duhovit, šarmantan, obrazovan. Mi smo bili lepotica i zver. On omražen, ja srećna! Zajedno smo proveli 24 godine. Bio je moj život i moja svađa, moji usponi, padovi, ljubomore. On se sa mnom ponosio kao svojim detetom. Govorio je: „Jeste li videli moju Bibanu?“ Stvarno me je mnogo voleo. Verujem i da me je prevario, pa to je sasvim normalno. I Merilin Monro su varali! Kažem ja, pa dopašće mu se neka kuvarica, sobarica, nešto novo! Živ čovek, moćan i na položaju generalnog direktora televizije, pa same su mu se naturale. Ali meni je govorio: „Bibana, ja sam ti nudio tri careva grada, nisam uspeo da ispunim, a ponovo bih se s tobom oženio, od svih sam uvek samo tebe voleo. Ti si bila najzabavnija, najlepša, najpametnija“. Kada je ’91. padao, ostala sam uz njega. Sve koncerte su mi otkazali. Govorila sam mu: „Srećko, politika je igra, to ne valja, morao si da znaš kad si ušao u politiku da će biti čupavo i za dete i za mene“. Ništa ne može da vas pređe kao život.
Izgnanstvo
Političke okolnosti im nisu išle naruku. Spas su pronašli u dobrovoljnom izgnanstvu u Budimpešti, gde su proveli osam godina.
– Dušan je mnogo puta bio na listama za odstrel. Ljudi nisu smeli da nam priđu, oni koji su nam se do juče klanjali, okretali su glave. Politika je jača od droge, od ljubavnice, a on je to hteo. Mene voli kamera i mene vole ljudi, ali on je bio mnogo bolji čovek, definitivno. Plašili su ga se, ali su ga poštovali i oni koji su ga mrzeli. Nisu ga ni poznavali oni koji su mu radili o glavi, a on nije imao potrebu da se dopada ljudima.
Nakon muževljeve smr­ti, Biljana se potrudila da mu kroz intervjue, ne samo podigne spomenik, nego da donekle skine hipoteku sa njegovog imena.
– Volela sam ga i teško mi je posle njega da se negde udenem. Morate da pripadate nekome, neko mora da vam bu­de i prijatelj i ljubavnik. Imam mnogo godina i mnogo udvarača. Brak me ne interesuje, zaista. Lepo je kad znate da možete da se nekom svidite. Meni je prioritet da moj sin završi fakultet. Najvažnije mi je da je moje dete živo i zdravo i da mu ja poživim. On je 10 meseci gledao oca kako umire, izgubio je tatu sa svega 16 godina. Ja sam uvek volela da budem slavna i da dobro živim, ali ne da mi muškarac to obezbedi. Da samoj sebi mogu da kupim prva kola, bundu, da sebi obezbedim lep život.

Prva iskustva
Otkako je ponela lentu mis, o nju se spoticalo, o nju se otimalo, nju je želelo mnoštvo muškaraca.
– Oni budu infantilni, infan­tilni, pa senilni, ha-ha-ha. Iz puberteta direktno ulaze u senilnost. Na ponudi sam uvek imala mnogo udvarača. Kad sam bila vrlo mlada, pedigrirana, proputovala svet, meni niko ništa nije mogao da proda. Ja sam sa 22 godine ušla u gladijator­sku arenu gde se slamalo i moje srce i moja duša. Osetila sam slast i čari slave, prostirali su ispred mene crvene tepihe. Bila sam bivša mis SFRJ, to će mi i u čitulji pisati. Bila sam mangup, svoja, dobra osoba i dobra sa muškarcima. Oni su se meni iz trećeg izlaska otvarali i pričali neke svoje Sodome i Gomore, pitali se zar je moguće da im se neću smejati. Znate kako je važno kad ste lepi u životu, a ja sam kao dete imala podočnjake, tanku kosicu šišanu na lonac, virile mi uši. Bila sam umiljata, ne lepo dete, ali simpatična, sve drugarice su bile lepše. Ali na igrankama su prvo prilazili meni da me biraju. Ja sam u životu uvek bila voljena i volela. Nisam imala mnogo veza, ali su bile kvalitetne. Nisam ni anđeo, život ima mnogo boja i ništa nije crno-belo. Ne volim male, uske, sive ljude, skučene.
Prva saznanja o muškarcima stekla je od bake, Francuskinje, koja se zbog ljubavi svega odrekla i iz Nanta došla u Vrnjačku Banju, vanbračno izrodivši troje dece.
– Imala sam običaj da bezobrazno kažem muškarcima: „Ja imam četvrtinu francuske krvi, a ti otkrij gde“. Baka me je učila da su „muškarci, olala, kao šarrrani, pametna žena vrti trojicu oko prrsta“. Ja sam iz francuskog vaspitanja potekla ovakva. Nemam predrasuda, i u 20. veku sam već bila u 21. U moje vreme se muškarac zavodio mozgom, a ne samo nogama i dekolteom. A ja sam volela intelektualce.
I sjaj i beda
– Mama mi je pričala pametne stvari, ali ja sam mislila da ona mnogo drobi. Pokušavala je da mi bude i mama i tata jer sam u 13. godini ostala bez oca. On je bio major i urednik „Narodne armije“, a mama je završila prava i rodila me u 24. godini. Tata se demobilisao i dobio posao u Kanadi. Ja sam u sedmoj godini imala „kruzing“ iz Đenove do Njujorka brodom „Kristifor Kolumbo“ koji je imao pozorišta, bioskope, teniske terene. U Kanadi smo živeli u Otavi. Posle pola godine progovorila sam engleski. Bilo mi je vrlo teško. Taman sam se navikla, a tata dobije premeštaj u Njujork. Čuvenih 60-ih godina sam živela na Menhetnu. Kad smo se vratili iz Ame­ri­ke bila sam šesti razred. Govorili su: „Stigla nova nastavnica iz engleskog“. Bila sam ogromna, ono američko „galofak dete“ s naočarima. Izgledala sam kretenasto, jela sam tamo kilo banana dnevno. Nije ni čudo, odavde sam otišla kada su u izlozima bile muve, „Četiri asa“, četke i metle, a tamo sam prvi put probala kivi, avokado i neka čuda i mnogo mi se dopalo. Igrali smo tenis u otmenim kvarto­vima, sve je bilo „nobles“, ha-ha-ha. Naučila sam „na imati“, ali kad mi je umro otac, naučila sam i „na nemati“. I kad smo mama i ja jele go pasulj – ja se ne stidim toga – naučila sam da dok je glava na ramenima, biće za nju kape, čovek mora sebi da pomogne. Život je jedan i morate se radovati svakom danu.
Prvi poslovi
Biljana je počela da zarađuje u godinama primerenim američkoj deci, kada se deci ovde i dalje brane i sitni kućni poslovi.
– U Njujorku sam raznosila mleko i novine, a zarađene pare sam trošila na knjige. U Beogradu sam već u 13. godini davala časove engleskog jezika, a u 18. godini sam prevodila sa engleskog za „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca.
Izbor za mis 

Pobedila sam, a svaka je bila lepša od mene. Imala sam više sreće nego pameti. Pomogao mi je moj engleski, a imala sam i to zvrkasto, mangupsko u sebi, i neki šarm. Veliki aplauz sam dobila u Londonu, na izboru za mis sveta, a i tamo su mi sve bile lepše od mene. Bila sam među prvih 15, šarmirala sam žiri u kome je bio i glumac Piter Selers. Bila sam svesna svog talenta, mnogo sam čitala, radila na sebi, školovala glas, nisam volela da potonem u prosečnost, bavila sam se sportom, bila sam znatiželjno dete i sada sam takva u ovim godinama. Sad me interesuje Hokingova teorija, pa je čitam i ništa ne razumem. Mozak mora da se bilduje, a ne samo ruke i noge.
Muzički talenat je nasledila od majke koja je pevala operske arije.
– Kad sam imala dve godine mama me postavi ispred Oskara Danona i ja njemu pevam te arije. Posebno sam volela imitaciju i moja mama je govorila da sam kao majmun. Prohodala sam, pa proimitirala. Govorila sam da ću biti slavna, pevanjem ili igrom. I taj izbor za mis sam videla kao cilj koji opravdava sredstvo. Ljudi koji imaju neki talenat, pa njih je Bog pogledao. Ja sam uvek bila zabavljač i danas sam to. Moja drugarica Verica je govorila mojoj majci: „Ona zabavlja celu školu, biće slavna.“ Imitacijom su se uglavnom bavili muškarci, specijalizuju se za tri lika i tako pune parisku „Olimpiju“. Ja sam radila jedan šou mesečno i mene su najavljivali kao „Ženu sa stotinu lica“ jer se tako zvao moj šou koji je išao u Montre, dva puta. Nisam hvalisava i ne znam šta mi je danas? Pre svega sam bajno izgledala, moram da kažem. Volim da se slikam, otvaram se kameri kao nekom muškarcu. Kao što zavodim, kao što mi se sviđa muškarac, ja tako zavodim kameru. Meni je Vava, pokojna Dubravka Melka rekla da imam određene parapsihološke moći. „Nije to od vežbe, kako možeš da pustiš isti glas kao muškarac?“
Sin, jedini
– Moj sin mene zabavlja imitacijama, mnogo je bolji od mene. Jedini je muškarac koji sa mnom može da radi šta hoće. „Jao, mama, ti si još iz crno-belog perioda“, kaže za vreme kad sam bila mis. Ali kaže: „Nemoj da se zameraš klinkama, oblači se mladalački, a damski. Mama, svaka tebi čast, kažu moji drugovi. Ja se ponosim tobom.“ I ja želim takva da ostanem, da se ne okliznem. Svako mora u sebi da nađe lepotu življenja, jer život nema reprizu. Zadovoljniji su životom ljudi koji vrlo malo znaju, „blagosloveni nišči duhom“. Volela bih da sam manje kolerik, a više flegmatik, jer uvek sam mnogo „haj hu“ bila. Volim da radim, jer mnogo slobodnog vremena donosi mnogo loših misli. Izborila sam se krvavo za svakog prijatelja i borim se i danas. Ja sam ipak rasla u generaciji koja je vaspitavana na skromnosti, čednosti, danas si kreten ako si takav.

 

Ma, kakav botoks, smeh pegla!
Neko ju je nazvao „posvudušom“ čime je hteo da kaže da je svuda ima. Ona i na to odgovara na svoj mangupsko šarmerski način:
– Ovde je sramota dobro izgledati posle 50. godine. Kad neko hoće da bude zlonameran prema meni, kaže starija gospođa, a ja sama kažem „babac“. Uopšte im nije bitno šta sam rekla, samo im je važno da li sam stavila botoks i da li sam se zategla. Plastičari od mene ne bi imali šta da jedu. Budi voljena žena. Ljubav je veliko davanje i kompromis, to nije lako, to jedino pegla bore, kakav botoks! Smeh pegla, i to od uva do uva.

 

 

Piše: Mirjana Jurčić, foto: Zoran Lončarević

 

Izvor: WP, Puls