Danica Maksimović Biografija

Danica Maksimović je rođena u Reljincima, 25. januar 1953. godine. Ona je poznata srpska glumica.  Kao devojčica u rodnom mestu, bila je član recitatorskih sekcija, a dugo godina se bavila i folklorom. Glumu je završila na FDU u Beogradu, a prvu ulogu na filmu odigrala je 1980. godine u filmu Hajduk. Uz Tanju Bošković, Milenka Pavlova i Radeta Marjanovića, dugo je bila nosilac pozorišnog repertoara Pozorišta na Terazijama. U karijeri Danice Maksimović, dominatne su uloge tzv. žena sa margine (alkoholičarke, prostitutke, žene sumnjivog morala).

Tokom devedesetih godina Maksimovićeva je sa kolegom Vladanom Savićem, igrala kabare koji se zvao Godine zapleta. Autor teksta i pesama bio je Milenko Pajović, a muziku je komponovao Rade Radivojević. Naziv kabarea bio je aluzija na jedinu knjigu nekadašnjeg prvog čoveka SRJ Slobodana Miloševića Godine raspleta. Ovaj kabare prkosio je režimu devedesetih, a autori su svesno rizikovali politički progon.

Danica Maksimović bila je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije, a od 1997. godine uživa status slobodnog umetnika. Dobitnik je Sterijine nagrade za ulogu u predstavi Lukrecija iliti ždero. Najmlađa publika Maksimovićevu pamti po ulozi teta Lije, kojoj je pozajmila glas, u serijalu Laku noć deco. Danica Maksimović igrala je glavnu ulogu u prvoj srpskoj telenoveli Jelena. Takođe tumači jednu od glavnih uloga u telenoveli Zaustavi vreme.

Dobila je sledeće nagrade: Sterijina nagrada za ulogu Lukrecije u predstavi Lukrecija ililti ždero, Zlatni ćuran na danima komedije u Jagodini i Zlatni novčić na festivalu u Vrnjačkoj Banji, za ulogu u filmu Noć u kući moje majke.

Danica Maksimović je jedna od retkih javnih ličnosti u Srbiji koja je javno priznala da se 1992. godine podvrgla lečenju od alkoholizma. Dugo godina se bavi humanitarnim radom. Za ulogu Dare u filmu Noć u kući moje majke, morala je da se ugoji osam kilograma. 2009. godine postala je stalni član žirija takmičarskog šoua Ja imam talenat, nakon dve sezone prikazivanja napustila je šou.

Popularna glumica Danica Maksimović pleni spontanošću i vedrinom, ali može lako i da plane, da bude ljuta i hirovita. Ali, hirovi se praštaju onima koji imaju status zvezde. Ponosna je na svoju porodicu i fanatično posvećena glumi. U karijeri je imala manje i više blistavih trenutaka, ali uspela je u onome što je najteže u njenoj profesiji – da traje. I da stalno, uprkos preprekama, ide dalje.

Danica Maksimović zavređuje da se za nju kaže da je dah Holivuda u Srbiji. U najboljem smislu. Glamurozna, seksi, iako u tzv. srednjem dobu, u javnosti uvek nasmejana i vesela, predano se bavi humanitarnim radom, i živi ograđena visokim zidovima, na Zvezdari, na, kako sama potcrtava, najvišoj koti Beograda (ne računajući Avalu).

Ući u njeno savršeno uređeno dvorište nije lako, pogotovo ako ste novinar. Kad pritisnete zvonce na interfonu, krv vam se zaledi od pretećeg laveža. Srećom, domaćica zatvori svoju ljubimicu, ogromnog šarplaninca Taru, pre nego što gostima otključa kapiju.

– Ma kada vas upozna, Tara postane prava mala maza – uverava nas Dana, ali mi ne pokazujemo previše entuzijazma za zbližavanje s prelepim, ali i vrlo ljutim i očigledno opasnim psom.

– Pre svega zbog nje ne volim da primam novinare u kuću. Moram da je zatvaram da ne bi pokidala nepoznate posetioce, a ja ne volim da svom kučetu (?!?) uskraćujem slobodu. Ona je kao i ja, slobodna, uvek slobodna!

Danica nas dočekuje bujicom reči, živo gestikulira, govori i očima i svakim mišićem lica. Prvo nam skreće pažnju na ogledalo koje je postavila u predsoblju, levo od ulaznih vrata. – Kinezi kažu da svako ko ulazi u kuću mora odmah da se ogleda, da ne bi uneo lošu energiju!

Ženska sujeta

A u kući televizor trešti, na ekranu slike jednog od političkih cirkusa kojima Srbija obiluje.

Danicu smo, očigledno, prekinuli u „svađi“ s televizorom, koju sad nastavlja. Glasno se nervira u stilu „dokle će, bre, ovi ovako“ i „kad ćemo već jednom da se opametimo“…

Srećom, gasi aparat, koji joj, kao i svima nama, šalje uglavnom loše vibracije, i dobro raspoloženje se vraća.

Rešeta nas raznim pitanjima –te šta ćemo da popijemo, te hoćemo li da probamo njene kolače, da li se dobro obukla za slikanje, da li ima dovoljno svetla u kući… Kao i većina lepih žena, sujetna je. S njom u društvu, novinar je mnogo manje važan faktor od fotografa.

– Srce, pazi kako ćeš da slikaš tetka Dacu, nemoj da mi vrat bude zgužvan. Molim te, srce, mogu sto puta da ti budem mama –lako, majčinskim tonom, uspostavlja kontakt s fotoreporterom.

Uživa pred fotoaparatom, ali zahteva da ne preterujemo sa slikanjem njenog doma.

Kuća po meri

– Volim svoj prostor, sama sam ga projektovala, po svom ukusu. –Sama? –Pa, angažovali smo i arhitektu, ali su sve ideje bile moje. Ipak, ne volim da mi je kuća po novinama. Prvo, ne želim da ljudi pomisle kako se šepurim nekakvim luksuzom. Ja mislim da sam lepo uredila svoj dom, tako da se ja u njemu prijatno osećam. Ali, kao što vidite, kuća uopšte nije preterano velika. Svaki osrednji mafijaš živi u nekoj većoj i raskošnijoj vili.

Srećna je, kaže, kad joj naiđe slobodan dan, pa kad može da uživa u gnezdu koje je napravila po svojoj meri. Naročito kad je lepo vreme, pa kad može i po dvorištu da se „raširi“, da neguje svoje biljke.

–Ne bih mogla da izdržim u centru grada. Vazduh mi fali, ja sam dete prirode. Kao studentkinja sam jedno vreme živela u stančiću u centru, osećala sam se kao u kavezu.

Noćna ptica

–Noćna sam ptica, skoro nikad ne ležem pre tri posle ponoći. Volim da, kad se sve umiri i stiša, čitam, gledam neki film. A budim se uvek rano, nije mi potrebno mnogo sna. Ali, onda volim lagano da ispijam jutarnju kafu, da se „razvlačim“ po kući, da se psihički pripremim za gužvu koja me očekuje kad pređem preko kućnog praga. Naravno, treba mi vremena i da se doteram. Pošto me ljudi znaju, ja osećam neku obavezu da uvek pred njima budem u najboljem izdanju, i izgledom i raspoloženjem. Kad se ne osećam dobro, kad nisam za svet, izbegavam bilo kuda da idem. Šta ima ko da me gleda tužnu, nervoznu, zabrinutu, umornu, nikakvu. Dosta je narodu njegovih muka i problema. To ti je kad si javna ličnost, svakome duguješ osmeh, vedrinu. Ko te pita kako je tebi stvarno?

–Nije stvar samo u tome da sam ja glumica koja uživa kad je u centru pažnje. Ljudi pogrešno glumu poistovećuju s laži. A glumac mora zapravo da bude ludo iskren, da otvori utrobu pred celim svetom. Gluma je surov posao. Nije čudo što se mi posle predstave osećamo kao isceđene krpe. Nije to lako. Na sceni dati sve, a kad siđeš sa scene sakriti sve svoje privatne boli. Mnoge to natera da beže u neki porok, zavisnost. I mene je to odvelo alkoholu. E, kad čovek sebe dovede u takvu situaciju, teško je podići se, valja imati čeličnu volju. Prvo, moraš sam sebi da priznaš da imaš problem. I da se suočiš s činjenicom da taj problem ne povređuje samo tebe nego i one oko tebe, koji su ti najverniji i najviše te vole. Ja se ponosim što sam pobedila!

Nema laži

Više od svega, time što je jedna od retkih poznatih osoba u našoj sredini koje su dovoljno emancipovane i spremne da javno progovore o sopstvenoj bici s alkoholom, Danica potvrđuje svoj holivudski imidž.

–Toliko ljudi ima taj problem i što da im ja ne pošaljem poruku da je to moguće pobediti. Ako se toliko priča o Elizabet Tejlor, Lajzi Mineli, tolikim zvezdama koje su stigle do klinike „Beti Ford“, zašto bi kod nas to moralo da se gura pod tepih?

Danica živi s mužem. Sin Miloš se osamostalio, živi sam. Brak traje skoro tri decenije, iako Danica i njen muž nikada nisu osećali potrebu da ga ozvaniče. Nije potrebno da neko treći udara pečat na njihov odnos. Kaže da ni u poslu ni u životu ne pristaje na šablone, ne ide utabanim stazama.

Ispred vremena

–Ma kakvi papiri, opštine, sudovi… To sve guši čovekovu slobodu. A meni je, kažem vam, sloboda na prvom mestu. Ja sam Vodolija u horoskopu, a Vodolije ruše konvencije, to je znak vizionara, ljudi koji idu ispred svog vremena. Tode i ja smo se zabavljali, malo smo se zaigrali i dete je bilo na putu. E, ali to je bilo neko drugo vreme. I njegova i moja rodbina bila je u šoku što se mi ne venčavamo. Danas pola sveta živi u nevenčanim brakovima i nikome to, naravno, nije čudno.

I da nije glumica, Danica Maksimović bi bila važna ličnost za srpsko pozorište, kao majka Miloša Lolića, mladića koji važi za jednog od najdarovitijih i najboljih mladih reditelja. Naravno, ponosi se sinom iako joj on ne dozvoljava da mnogo priča o njemu.

–Biću srećna ako me, kad omatorim, u novinama budu predstavljali kao majku reditelja Miloša Lolića.

Lepo je biti ponosna mama, ali Dana, ipak, ima najviše razloga da se ponosi sopstvenom karijerom: 70-ak filmskih i televizijskih uloga, a u pozorištu je igrala i još igra sve: komediju, dramu, mjuzikl, kabare… Ona ne zna za glumačku krizu srednjih godina, koja muči najveći broj njenih koleginica u Srbiji.

Naprotiv, s godinama njoj reditelji ukazuju sve veće poverenje, daju joj sve veće glumačke izazove. Svesna je da dugo njeno glumačko umeće nije bilo na pravi način vrednovano. Vidno je dirnuta kad neko drugi to primeti.

–E, kad sam 1995. dobila Sterijinu nagradu za ulogu u predstavi „Lukrecija iliti Ždero“, svi su konačno morali da priznaju da sam ozbiljna, prava glumica. A ja sam već imala 42 godine i more rada iza sebe. Ali, ja sam od čvrstog materijala, nisam dopustila da me bilo čije nepoverenje pokoleba. Rođena sam pod Ostrovicom i često kažem da ljudi rođeni pod tom planinom uvek uspravno koračaju kroz život. Osim toga, na akademiji sam prošla težak dril. Bila sam u sjajnoj klasi, kod profesora Minje Dedića. Nije nas štedeo i terao nas je da budemo strogi i nemilosrdno iskreni jedni prema drugima. Nikada neću zaboraviti kako mi, kad izvedem nešto na času, kaže: „Maksimovićeva, to što ste sada pokazala je jedno obično govno s mlekom.“ Eee, valja posle toga imati petlje da opet nešto pokažeš.
Nije joj lako bilo ni da se izbori za pravo da se bavi profesijom koju voli.

Krišom glumica

–Roditeljima nisam smela ni da pominjem glumu. Za njih je to bila suviše apstraktna profesija, želeli su da završim nešto što će mi obezbediti siguran hleb. A i opšte je mišljenje bilo da su glumice manje-više isto što i kurve. A ja sam se celog života spremala za scenu. Kao devojčica igrala sam folklor, pevala u horu, recitovala…

Iz Aranđelovca, gde je odrasla, roditelji su je poslali u Beograd da studira prava. I studirala je ona to, ali je upisala i glumu. Dve godine roditelji nisu znali za to.

–Shvatili su šta se dešava tek kad su me jednog dana videli na televiziji kako pevam „Čaj goro, lane moje“. Više se nije moglo nazad, isterala sam svoje. I, što su me više gledali na televiziji, bili su sve ponosniji na mene, glumicu.
Danas je, uz kiselu vodu, najpoznatiji aranđelovački proizvod.

Danica veruje da hrabre sreća prati. Nije se pokajala što je 1996. godine donela hrabru odluku i ostavila matično Pozorište na Terazijama, u kojem je bila prvakinja, otisnuvši se u neizvesnost koju nosi status slobodnog umetnika.

–Nisam mogla protiv sebe. Bilo je to vreme u kojem je partijska pripadnost bila važnija od umetnosti, znanja, od svega. Tako nam se i dogodio taj fijasko s „Hamletom“, u vreme kada je upravnik bio Miladin Ševarlić. Predstava je bila bog zna kako ambiciozno najavljivana, kao veliki multimedijalni projekat, a ispala je propast neviđena. Hamleta je igrao Enver Petrovci, moj kolega sa klase, a ja sam, možete misliti, bila Gertruda, njegova majka. Mogla sam onda, vala, da igram i Ofeliju. Najčuveniji Hamletov monolog, „biti ili ne biti“, u kojem je suština njegove unutrašnje borbe, Petrovci je govorio u megafon. Strašno. Na premijeri je publika duvala u pištaljke, udarala nogama… Nisam mogla protiv sebe. Izašla sam iz pozorišta na ulicu, među narod koji je šetao, i tek tada sam se ponovo osećala dobro.

Na izvoru parfema

Dok je bila predsednik Saveza dramskih umetnika, kolege, i mlađe i starije, zvale su je majka Dana zato što je kao vučica grizla da nekako pomogne mnogobrojnima da žive bar malo pristojnije. Ima običaj da koleginice, kad imaju premijeru, obraduje nekim parfemom. Njen muž se bavi uvozom parfema, pa je, kako kaže, ona na izvoru mirisnih vodica.

–Kad se tek pojavio parfem Karoline Herere „212“, ja sam odnela poklone koleginicama u Atelje 212. I zeznula sam ih, rekavši da sam sredila da se specijalno za njih odštampaju kutije sa znakom „212“. One poverovale.

Iz najboljih namera, dešavaju se i gafovi. Tako je Evi Ras jednom prilikom poklonila kutiju s praznom bočicom. Sve druge glumice iz predstave dobile su parfeme, a Evi je dopala fabrička greška. Pomislila je čak i da je to neka Danina provokacija, ali je Dana odjurila i na prvu reprizu i popravila stvar.

Vreme kod Danice Maksimović leti neverovatnom brzinom. U nekom trenutku smo shvatili da sedimo već satima. A i ne možete da izađete dok gazdarica ne reši da ponovo zatvori Taru. Ispraćajući nas, u svom stilu, duhovito primećuje – Ma intervjui su kao seks. Teško pristaneš, a onda ne znaš da staneš.

Izvor i foto: WP, telegraf.rs, pulsonline.rs