Dara Džokić Biografija

Dara Džokić je rođena 20. decembra 1955. godine. Njen suprug je novinar Bogdan Tirnanić, i ima kćerku Jovanu. Član je u Ateljeu 212 od 1980. Na Akademiju je primljena u klasu profesora Mije Dedića. Sa njom su studirali Branislav Lečić, Danica Maksimović, Lidija Pletl, Enver Petrovci, Sonja Knežević, Vlada Kerošević, Gordana Gadžić, Dragoljub Denda. Ostvarila je mnogo uloga u pozorištu, na filmu, televiziji.

Džambas žena, a romantična duša

Najviše voli dok u pozorištu traju probe, dok se predstava rađa. Tada ide ulicom i „sklapa“ svoju ulogu, pa se plaši da neko ne pomisli „vidi, ova glumica je odlepila!“ Sanja da se otvori neki servis koji će svaki dan na vrata da joj donosi neke domaće ručkove. Sanja da putuje po svetu i da možda, jednog dana, i ona nešto režira.

Jedna je od naših najpoznatijih glumica. Odigrala je više od pedeset pozorišnih uloga i ostvarila najmanje trideset uloga na filmu i televiziji. Da bude gost naše rubrike „Ovo sam ja“, sa Darom Džokić dogovarali smo se nekoliko meseci! Serija „M(j)ešoviti brak“, u kojoj igra jednu od glavnih uloga, snima se takoreći svakodnevno, već četiri sezone. U pozorištu, Dara igra trenutno pet predstava. Kada je konačno našla vremena i za nas, rado je pristala da govori o svojim ulogama, a posebno joj je prijalo da se seti nekih prošlih dana.

Smestile smo se u jedan beogradski kafić. Vadimo iz torbi svu opremu potrebnu za razgovor, upaljač, cigarete, naručujemo kafu i neobavezno ćaskamo o toj lošoj navici koja prati maltene svakog glumca i novinara. Potpisnik ovih redova bio je više nego iznenađen kada je u Darinim rukama, umesto neke ženske cigarete, ugledao ni manje ni više nego – tompus! Kako da očekujete od Snježane iz „M(j)ešovitog braka“, majke i supruge, da puši tompus!? I to ne običan! Obe počinjemo da se smejemo, jer cigara purnja li purnja! A mirisa nigde! Kakva je to sad cigara!?

– Jao, je l’ da da je ovo super! Jao, mnogo je smešno, pa to je potpuni hit kad izvadim negde i počnem da pušim! Sada ću da vam objasnim kakva je ovo cigara. Dakle, godinama sam pokušavala da ostavim cigarete i uspela sam sa „zibanom“! Godinu dana nisam pušila, a onda sam se, da bih dokazala svojim prijateljicama kako mi se cigarete strašno gade („jao, fuj, odvratno je“ i sve tako), ponovo navukla! Mislim, stvarno, ne mogu da verujem kakva sam! Ali, eto! E, zato sam nabavila ovu elektronsku cigaru! Mnogo je smešno, ali ajde da vidim, da probam! Nudila sam i Bogdanu to isto, ali on me je samo pogledao! Mnogo je smešno! Cigara od plastike, sa ketridžom na vodenu paru i svetiljkom na vrhu koja svetli kao žar! Nema dima, samo vodena para! Tek učim da pušim! Još ne mogu da je „provalim“. Ali, dobro, usput se dobro zezam!

Volim da se smejem

Naravno, nismo mogli da odolimo a da Daru ne fotografišemo u novom izdanju! Kožna crna jakna i tompus, pa makar i lažni! Malo ko je video takvu Daru –džambas ženu. Ako niste iz Beograda, pa ne možete da je vidite u jednoj od pet predstava koje trenutno igra, onda je gledate jednom nedeljno kao Snježanu u „M(j)ešovitom braku“, mamu i suprugu. Nikad ne biste rekli da je bila veoma nemirno dete. Nije ni čudo što je sada prava džambas žena!

– Jesam takva! Ostala sam takva i danas! Uvek sam imala više drugova nego drugarica. Imam nekoliko drugarica i one su mi kao rod rođeni. Mnogo ih volim i negujem ta prijateljstva. Neke i vi znate: Gorica Popović, Ljiljana Dragutinović, Anita Mančić i Isidora Minić moje su najdraže prijateljice s posla, a s mojom Marinom družim se od osnovne škole. Ona je neko bez koga ne bih mogla. Kao ni bez moje Lile, drugarice iz gimnazije. Imam mnogo i muških prijatelja. Super se osećam u njihovom društvu, a i oni su voleli da ih ja „pratim“ – priča nam Dara Džokić sa osmehom od „uha do uha“, kao da se u isto vreme i podseća na neka druženja i nezaboravne trenutke sa prijateljima. A, takvih je momenata, kaže, nažalost, sve manje.

– Ne stižem, naravno, da se družim kao nekada. A volim da se družim sa ljudima, da podelim sve sa njima, volim da se smejem, prosto sam takva. To mi puni baterije, nisam neko ko se osamljuje. Naravno, sva moja druženja povezana su poslom. Posle predstave ili nekog snimanja, gde se drugo ode nego u kafanu.

U kafanama se ljudi sreću. Znam da je mojim prijateljima lepo sa mnom. U to sam sigurna. Znaju da u meni imaju oslonac. Znam da dam pravi savet, umem i da slušam i da čujem. Umem da izađem iz sebe i da im pomognem. Volim da se družim. Mislim da sam zanimljiva svojim prijateljima, a i vesela sam. Kad nisam vesela, ja se i ne družim. Ne volim ljude koji svoje nezadovoljstvo i mrzovolju nose sa sobom, i to šire među druge ljude.

Kad mi nije dan, ja onda ostanem sama sa sobom dok to ne prođe. Mogu tada da pustim nekog prijatelja u tu svoju osamu i problem, ali na kraju svako ostane sam sa sobom kad nešto treba da prevaziđe i pregrmi! Prijateljstva treba negovati, jer čini mi se da je sve više usamljenih ljudi koji sede kod svojih kuća, prikačeni na svoje kompjutere. Zamenili su prijateljstva i druženja nekim četovanjem, logovanjem, blogovanjem… To jeste zanimljivo i lepo, to je deo ovog vremena, ali čini mi se da je mnogo mladog sveta zaboravilo da se druži. Mnogo su se ljudi osamili, a komunikacija preko kompjutera nekako je lažna.

Kad ja kupim računar!

Iako ne barata kompjuterima, Dara odlično poznaje svu tu terminologiju –„četovanje, logovanje, blogovanje“

– Ma, baratam svim tim kompjuterskim izrazima, iako nemam kompjuter. U kući ih, zapravo, imamo nekoliko, ali moji ukućani toliko su sebični da sam rešila da sebi kupim svoj laptop. Hoću, samo da znam da je moj. Da ne moram više njih da molim! Eto, to mi je sada faza, da imam svoj kompjuter –zainatila se Dara.

A, kad to završi, moći će, između ostalog, da sluša i muziku koju voli.

– Razne stvari volim. U poslednje vreme prija mi ovaj Džiboni! Nisam ljubitelj te vrste muzike, ali on mi strašno prija. Narezaću i klasiku, „Il Divo“, Bočelija. Svašta!

Ovih dana, Dara Džokić polako se vraća u formu. Prvi put posle ko zna koliko godina išla je na more usred zime!

– Bila sam na moru dvadeset dana, u Herceg Novom. Odnedavno tamo imamo jedan stančić. Baš sam se odmorila, bilo mi je divno. Posle dužeg vremena sebi sam dala malo odmora i preko zime. Mnogo mi je prijalo. Sada me čekaju obaveze, snimanje serije, imam i predstave. Pre puta, završili smo film „Promeni me“, koji je radila ekipa serije „M(j)ešoviti brak“. Moja uloga je mala, ali vrlo simpatična. Film bi trebalo da izađe u martu. Ima posla, biće ga još. Zadovoljna sam.

Batine od tate

Džokić glumom je počela da se bavi još u vreme gimnazijskih dana. Kaže, ljubav prema tom pozivu otkrila je vrlo rano, još kao devojčica, ali u porodici pravnice i ekonomiste, na njen talenat niko nije odmah gledao ozbiljno.

– Volela sam da igram, pevam, nastupam po kući, išla sam na balet, imitirala. Oduvek sam želela da budem glumica. Privlačilo me je i pozorište, često sam išla da gledam predstave. Ta magija glume veoma brzo me je zarazila. Bila sam nemirno, živo dete. Bila sam više na ulici nego u kući. Tada smo živeli na Bulevaru revolucije, išla sam u školu „Ivan Goran Kovačić“. Bila sam nemirno dete, ali super đak. Pentrala se po krovovima, preskala ograde, tada je na Bulevaru bilo nekih malih kuća. Igrala sam se uglavnom sa dečacima. Sećam se, razbili smo neke prozore, pa su tatu zvali da dođe u školu. Ma, svašta je bilo. Tata je morao i batinama da rešava problem. Volim svoje detinjstvo. Volim da ga se setim. Imam dve godine mlađeg brata. On se bavi trgovinom, zastupnik je jedne firme u Beogradu. Vrlo smo bliski i vezani. Baš se rado setim svih tih dana iz mladosti. Sada možemo da govorimo o tim godinama kao o vremenu nekog lažnog optimizma, ali u to vreme smo, boga mi, lepo živeli. Možda nismo znali kuda to vodi i kako će se završiti, ali smo lepo živeli. Roditelji su nam sve pružili. Bili smo tipična porodica srednje klase. Živeli smo skromno, ali lepo.

Plavi salon u pesku

Za prijemni ispit na Akademiju, Dara Džokić spremila je pesmu „Očiju tvojih da nije“ Vaska Pope i monolog iz „Tramvaja zvanog želja“ Tenesija Vilijamsa. Izbor je prilično romantičan za jednu džambas ženu.

– Pa, ja i jesam romantična, samo se to ne vidi. Malo ljudi me toliko dobro poznaje da može da vidi da sam stvarno romantična. Krijem ja to. Krijem se iza džambas žene.

Na Akademiju je primljena u klasu profesora Mije Dedića. S njom su studirali Branislav Lečić, Danica Maksimović, Lidija Pletl, Enver Petrovci, Sonja Knežević, Vlada Kerošević, Gordana Gadžić, Dragoljub Denda. Bile su to za Daru nezaboravne četiri godine.

– Mi smo se upisali u Knez Mihailovoj ulici, tu je bila zgrada Akademije. Ali, tu smo išli samo tri meseca, a onda je završena zgrada na Novom Beogradu. Taj deo Beograda tada je bio pustara. Zgrada fakulteta je bila sama, u pesku, bile su tu samo neke radničke barake. Mi smo tamo bili po ceo dan. U jednom soliteru bila je neka samoposluga i tamo smo kupovali neku paštetu i hleb i jogurt, i na tome smo živeli. Onda smo otkrili takozvani „plavi salon“ – jednu radničku kantinu gde su nas radnici puštali da za bagatelu ručamo. Davali su nam neke graškove i pasulje. Tako smo „osvajali“ taj pesak. Danas, kad prođem tuda, kad vidim koliko se to napunilo i izgradilo, pa zelenila koliko hoćeš. Ma, to je bio divan period. Volim da se setim svega toga. Sa većinom mojih kolega sam u kontaktu, ali nismo imali sreće da mnogo igramo zajedno. A mislili smo da se nećemo odvajati.

Streljana u Otpisanima

Posle završene Akademije, počela je bogata pozorišna karijera.

– Nikako sebe da nateram da sednem i složim sve fotografije iz predstava, serija i drama, da sve popišem, sredim i vidim koliko sam, u stvari, uloga odigrala. Kao da me je strah da to uradim, da vidim koliko je toga i koliko je vremena prošlo. Evo, sada, kroz ovu priču, podsetili ste me da to moram da uradim.

Moja prva pozorišna uloga bila je u predstavi „Savremenik“. Bilo je to 1979. godine. Tada sam bila pred krajem Akademije. Prva TV uloga mi je bila u TV drami „Edmond“. Mnogo puta su je  reprizirali u „Trezoru“ na RTS-u. Toliko mi je to uzbudljivo kad ponovo vidim. Ljilja Krstić, Petar Krlaj, Peca  Ejdus, ja. To kad vidim, potpuno se raznežim. Prva TV serija koju sam snimala bili su „Otpisani“. Igrala sam u jednoj epizodi! Irfan Mensur igrao je nemačkog vojnika, pa se ja zaljubim u njega, pa su svi protiv nas i onda nas streljaju! Posle toga igrala sam i kod Ljubiše Ristića u svim njegovim predstavma, pa onda kod Petra Zeca u „Pozorištu dvorištu“. Igrala sma i u Buhi, jednu sezonu, odmah posle Akademije. Za tu jednu sezonu sam se naigrala. Ne znam, veoma je mnogo predstava, moram da sednem to da izbrojim. Sigurno ima više od pedeset uloga. Posle „Buhe“ prešla sam u Atelje 212, na poziv Mire Trailović.

Pametni smo, valjda…

Tada se za Daru Džokić govorilo da je mlada i ludo talentovana. Osim što je gutala ulogu za ulogom, volela je i da čita tekstove jednog, tada mladog novinara. Sa Bogdanom Tirnanićem u braku je 25 godina. Imaju kćerku Jovanu, apsolventa na Filmskoj akademiji, na odseku filmska i TV produkcija. Šta je Darina formula za uspešan brak?

 – Jao, ne volim ja to da pričam. Šta je tu zanimljivo? Ja sam Bogdana čitala pre nego što smo se upoznali. Mnogo mi se dopalo to što on piše. A upoznali smo se slučajno, u Klubu književnika. I, eto! A formula za uspešan brak? Pamet valjda, šta ja znam! Nema šta drugo. Ljudi se sretnu, pa se odaberu… Sve faze ljubavi smo prošli, kao i svi. Dvoje ljudi svojom pameću i tolerancijom sve prevaziđu. To što smo 25 godina zajedno, nije za mene ništa neobično. Meni je to nekako normalno. Nije mi bio neki problem da prođem ovih 25 godina. A to što smo oboje javne ličnosti, ne bih ja od toga pravila nikakvu mistifikaciju. Svima je teško u životu, uvek je teško. Moraš tu mnogo stvari da obaviš, bilo da si poznat bilo da nisi. Od tvog umeća i pameti zavisi da li ćeš od života da napraviš pakao ili nešto lepo. Ja sam prilično realna i shvatila sam da bez borbe nema ništa. Svaki dan je zadatak.

Kad se rodi uloga

U nizu uloga koje je ostvarila, Dara ne može da izdvoji najdražu, najlepšu… Nema ni te o kojoj posebno mašta.

– Volela bih mnogo toga da igram. Kad maštam o nekoj ulozi, ja zapravo kombinujem ulogu, tekst, reditelja. I uvek mi je zanimljivo da vidim kako me drugi vide i u kakve predstave me zovu. Ali, u svakom slučaju, volim što sam igrala tako različite uloge. Nisam ušla u jedan fah. To glumca inspiriše. I, svaka uloga ima svoj ključić kojim je glumac otvara. Najteži i najlepši deo našeg posla za mene je kad se predstava porađa. Faze proba su mi najuzbudljivije. Strašno volim probe.

Kad počnem da radim, mene to toliko zaokupi, postajem potpuno opsesivna. Sve okolo obavljam bez problema, ali sam sva u ulozi koju spremam. Stalno mislim na to kako ću ovo, kako ću ono, pa ne mogu da zaspim, sanjam ulogu, ležem i ustajem s tim, i to mi strašno prija. Osećam se kao da rešavam neku misteriju, kao u serijama o forenzičarima kada oni redom sklapaju kockice ubistva. Tako i ja. Idem i po kući i na ulici sa tim kockicama koje sklapam. Ne probam ja ulogu po kući tako što gušim ukućane tim, već nađem momenat kad mogu da se osamim. I dok vozim ili šetam, često mi padne na pamet kako će neko da pomisli „vidi, ova je prolupala“! Dok se sve to sklapa, odjednom se nešto desi i proradi nešto skroz iracionalno, i odjednom sve vidim i kako treba i šta treba. Tada glumac oseti da se uloga rodila.

Samo kažem sebi: „E, to je to!“ Taj momenat ne mora da bude na premijeri. Obično i nije. Može da bude na 15. reprizi, ali se desi, i to je prava stvar –priča nam Dara Džokić sa ushićenjem devojčice kako je to biti glumac. A osim izazova koje sama gluma pruža, za Daru je u poslednje vreme još nešto veliki izazov.

– Sanjam o tome da nešto i sama režiram. Eto, to je odluka koju tek treba da donesem. Mislim da bih jako volela da to probam, ali o tom potom.

Ma, šta će mi auto!

Kad nema uloga, predstava, premijera, serija, kad je samo obična žena, osim što se druži i viđa sa prijateljima, Dara obožava i da šeta.

Prodala sam stari auto, a kćerka je dobila novi. Ma, auto me je sputavao da šetam i da se krećem koliko treba. Sada gledam da sve obavljam pešaka. Mnogo volim da šetam. Obožavam i da plivam, ali ne idem na bazen, nema ovde takvih kakve bih volela da posećujem. Leti plivam na moru, isplivam se za celu godinu. To je sve što volim od fizičkih aktivnosti. Išla sam ranije na silne one vežbe, ali sada više ne mogu. Toliko me to smara i nervira. Volim da čitam. Volim i da kuvam, ali ponekad! To je takvo smaranje, mrzi me to da radim svaki dan. Maštam o tome da se pojavi neki „deliveri servis“ koji će svaki dan da mi na vrata donosi neke divne, prave domaće ručkove. Umem odlično da kuvam, ali kad nemam ništa drugo da radim i kad dobijem inspiraciju. Onda napravim stvarno nešto specijalno – kaže. Ostalo joj je još neostvarenih želja, volela bi da može više da putuje. Ne bi joj, kaže, bilo teško da se sad spakuje i ode nekud!

– Jao, blago ljudima koji imaju posao zbog koga moraju mnogo da putuju. Sve bih obišla da mogu! To mi je takva želja.

Kao glumica, Dara Džokić najviše uloga ostvarila je u pozorištu, a manje na filmu. A njen omiljeni film.

– „Pričaj s njom“ Pedra Almodovara. Strašan film, poslednji koji me je emotivno rasturio. Jedva čekam da pogledam njegov novi film „Vrati se“. Volim i sve Fasbinderove filmove. Nisam baš veliki zaljubljenik u domaće filmove. U poslednjih desetak godina, naši filmovi bave se jednom drugom generacijom, nema tu ni uloga ni tema koje bi nešto mene animirale. Ne vidim sebe tu ni kao aktera ni kao gledaoca. A gde ste vi gledali novog Almodovara? Je l’ dobar, je l’ da! Neću da kupim piratsko izdanje, čekaću da ga gledam u bioskopu. Jao, jedva čekam.

Dara Džokić

Dara Džokić

Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, seecult.org, J. Živković, D. Danilović

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*