Dejan Lutkić je rođen 19. februara 1974. godine. Ima suprugu i ćerke Anastazija i Nađa. Poznat je po predstavama Pobratim, Romeo i Julija, Mačak u čizmama, Goli kralj i po filmovi Ringeraja, Lavirint, Ono naše što nekad bejaše, Promeni me. Po zanimanju je glumac. Pamtimo ga najbolje po ulogama u TV serijama Ringeraja i Bela lađa. Odrastao je Kuli, gde je i imao prvi dodir sa glumom. Kao dečak, trebalo je da igra u filmu Život je lep, koji se snimao u blizini njegovog rodnog mesta, ali su mu roditelji rekli da režiser traži nekog dečaka koji je manji rastom. I dan danas sumnja u istinitost te rečenice.
Prija mi kad me prepoznaju, to mi greje sujetu
Moj prvi susret sa glumom desio se kada sam kao klinac prisustvovao snimanju filma „Život je lep“ reditelja Bore Draškovića. Bilo je to ’84. godine. Imao sam deset godina i taj događaj mi se duboko urezao u pamćenje. Tada sam se susreo sa velikanima našeg glumišta: Pavlom Vuisićem, Gagom Nikolićem, Radetom Šerbedžijom, Snežanom Savić. Izgledali su mi kao da su sa druge planete. Inače, film je sniman u selu Krušćić, koje se nalazi blizu Kule, odakle sam ja. U tom filmu trebalo je da igram sina Snežane Savić, međutim, kako su mi moji roditelji preneli (u šta danas sumnjam), iz filmske ekipe rekli su im da sam ja prevelik za tu ulogu. Navodno im je bio potreban neko manji rastom, sitniji. Kasnije sam ukapirao da moji roditelji i nisu baš bili za to da ja postanem glumac. Sa ovog današnjeg aspekta, mislim da je taj njihov stav i bio OK, jer i ja danas razmišljam na taj način – priseća se glumac Dejan Lutkić verovatno prelomnog trenutka u svom životu, kada je odlučio kojim će se pozivom baviti.
Dejan Lutkić ostvario je značajne uloge u filmu „Nebeska udica“ Ljubiše Samardžića, u kome je igrao Ufonju, u „Ringeraji“ reditelja Đorđa Milosavljevića kao Ringe, ali i TV seriji „Bela lađa“, u kojoj je igrao Alamunju.
Težak sagovornik
Dejan Lutkić retko daje intervjue, a kada ipak odluči da priča za novine, „vrši proveru“ časopisa na sebi svojstven način.
– Nisam od onih koji apriori odbijaju intervuje, već volim da se informišem o listu za koji treba da govorim. Najčešće se nađem sa novinarom pre intervjua i pitam ga šta je tema razgovora, šta će to on mene da pita.
– Pre izvesnog vremena sastao sam se sa novinarkom jednog lista i potpuno iskreno joj rekao da to što će ona mene da pita verovatno nekoga i zanima, ali da ja stvarno nemam potrebu da neko zna takve stvari o meni. I da shodno tome nemam potrebu da ih iznosim u javnost. Jednostavno, ima stvari u mom životu koje ne želim da podelim ni sa kim. Inače, o meni među novinarima kruže priče da sam težak sagovornik i da ne dajem svakom i uvek intervju. Da, da, kažu za mene da sam nadrndan, uobražen, ovo-ono. Ja uistinu nemam negativno iskustvo sa novinarima i nekim listovima jer nisam dozvolio da ga imam. Nisam baš pristalica one narodne poslovice: „Za dobrim se konjem prašina diže“. Ako o meni već treba nešto da se piše, neka se piše o mom delu. Da se pišu svakakve gluposti samo da bi se o meni pisalo, to mi ne treba – objašnjava Lutkić.
O supruzi – jedva
O Dejanu Lutkiću ne kolaju tračevi po žutoj štampi, porodičan je čovek i u braku je već šest godina. Međutim, svoju privatnost i svoju profesiju jasno je razdvojio, pa o svom braku ne želi da govori.
– Ne pričam o svojoj intimi ne zato što ima razloga da se nešto krije već zato što nisam pobornik iznošenja najintimnijih detalja iz svog bračnog života. A i što mora da se spominje supruga i privatan život? Stvarno nisam čovek koji će da priča o tome.
Ali, na naše insistiranje i opomenu da će tek onda verovatno da krenu priče o njegovom, navodno lošem braku, izustio je svega nekoliko rečenica:
– Uuuuuf, ajde, evo, moja supruga i ja zabavljali smo se četiri godine. Upoznali smo se ’97, a venčali 2001. Eto, mislim da je to dosta. Poštujem želju svoje supruge da ne pričam o njoj za novine – prevalio je preko usana.
Tatine ćerkice
O svojim ćerkicama pak Dejan Lutkić priča sa lakoćom, uz smešak.
– Starija ćerka zove se Anastazija i ima pet godina, a mlađa Nađa sledećeg marta napuniće tri godine. Neko mi je rekao, u šali, ne sećam se ko, da sam rusofil, zbog imena koja sam dao ćerkama. Starijoj sam ja odabrao ime, i to po jednom od mojih omiljenih likova iz istorije Anastaziji Romanovoj. Bio sam oduševljen plemenitošću i spoljašnjom i unutrašnjom lepotom te ruske princeze. Nađa je dobila ime bez ikakve specijalne asocijacije, prosto jer je to ime baš lepo. Odabrali smo ga supruga i ja zajedno. Što se trećeg deteta tiče, nemam uopšte ambiciju da imam treće dete samo da bih dobio sina. Nikad nisam razmišljao u tom pravcu. Generalno, nervira me sve što je stereotip, pa tako ne kapiram ljude koji su u stanju da naprave i sedmoro dece samo da bi uspeli da dobiju sina.
– Moje ćerke totalno su različite. Po karakteru, Anastazija je jedno nežno, suptilno, malo zatvorenije dete, a Nađa je džambas par ekselans. Uključena je na struju i kad spava. I negde, čini mi se, počinje da podseća na mene. Sad se sećam da mi je majka govorila: „Videćeš, sine, kad te bude stiglo“. Kakav sam tata? Pa, imam puno obaveza, ali kad god mi vreme dozvoli, trudim se da im se posvetim. Naročito se trudim da budem pažljiv tata jer su devojčice u pitanju.
Detinjstvo
Iako je rođen u Vrbasu, Dejan Lutkić detinjstvo je proveo u osam kilometara udaljenoj Kuli.
– Moja prva slika iz detinjstva vezana je za selo Nadalj, odakle smo se mi preselili u Kulu. Sećam se kuće sa velikim dvorištem i kera koji se zvao Klajd. Taj ker bio je sa mnom non-stop i pamtim da sam ga gnjavio do besvesti. Pomisao na detinjstvo donosi mi atmosferu bezbrižnosti koju sam tada pokupio. Potičem iz porodice lekara. Majka mi je rendgenolog, a otac ginekolog. Imam i sestru Maju, koja je starija od mene i trenutno živi u Zemunu. U osnovnoj školi bio sam u rok fazonu. Nosio sam uzane farmerke, cipele „londonke“, „rokerku“ i frizuru „rokabili“. Imao sam kasnije i kaubojsku fazu u oblačenju, ali bez šešira, ha-ha- -ha! Imao sam stvarno vrlo lepo i bezbrižno detinjstvo i za to jedno veliko hvala mojim roditeljima.
Igre na (ne)sreću
Svoje prve pare ovaj glumac zaradio je kupivši srećku na kiosku. Taj trenutak odredio mu je kasniji životni stav prema igrama na sreću.
– Dobio sam na toj srećki nešto kao sada, recimo, 200 evra. Mislim da je bilo toliko. Bio sam tada klinac, nisam imao više od osam godina. Moj otac je u to vreme imao lekarsku ordinaciju i sećam se da sam otišao kod njega da mu pokažem lovu, da mu se pohvalim. A on me je pitao: „Je li, šta ćeš sad da radiš s tim parama?“ Ja kažem: „Sad idem da kupim još srećki za sve pare!“ Tako malom, logično mi je bilo da ću, ako sam iz jedne dobio toliko, iz još srećki dobiti bar još pedeset puta toliko. Otac me je pustio da odem nazad do kioska, ali me je pitao šta ću da radim ako ne budem dobio ništa. Ja uopšte nisam dozvoljavao sebi da pomislim da tako nešto može da se desi. I tako, odem ja da kupim srećke, a žena iz kioska nije imala u šta da mi ih spakuje, već mi je sve te srećke stavila u neku veliku kutiju. Vratio sam se u očevu ordinaciju, seo sam na krevet, stavio sve te srećke ispred sebe i počeo da cepam jednu po jednu. Otvarao, cepao, otvarao, cepao, otvarao, cepao… I kako se gomila srećki smanjivala, tako se smanjivala i moja nada da ću išta dobiti. Naravno, ništa nisam dobio. Ali bukvalno ništa! U stvari, dobio sam neke zamene, ali kako sam mogao da zamenim kad sam već pokupovao, bukvalno, sve srećke sa kioska. Tada sam se toliko razočarao u sebe i tek onda počeo da razmišljam šta sam sve mogao s tim parama. Padale su mi na pamet i patike i odlazak u luna-park. Nikad više u životu nisam kupio nikakvu srećku.
Podgrevanje sujete
Dejan Lutkić imao je samo jedan cilj u životu što se profesije tiče, a to je da postane glumac. Tako ga je, logično, put iz Kule posle završene gimnazije vodio pravo na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.
– Da, oduvek sam to želeo, čak i u uzrastu kada uopšte nisam znao šta znači biti glumac. Sećam se da su moji drugari, dok smo bili klinci, imali raznih ideja šta bi mogli da budu kad porastu. Ja nikada nisam imao rezervnu varijantu osim glume.
– Prvi put sam na polaganje prijemnog ispita došao 1991. Ušao sam u uži izbor kod profesora Predraga Bajčetića, u kom su još bili Katarina Žutić, Nenad Jezdić, Ana Sofrenović, Rastko Lupulović, ali te godine nisam primljen. Zašto? Pa, tu nema pravila, sve zavisi od profesora koji prima klasu. Ipak, naredne godine primljen sam na fakultet kod Milenka Maričića, a moji klasići bili su, između ostalih, Ivan Jeftović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Jovana Petrović.
– Lep je osećaj biti glumac i, naravno, lepo je kada te prepoznaju na ulici. Imao sam tu sreću da su mi ljudi koji su mi prilazili uvek govorili lepe stvari. Uvek sam se trudio da budem ono što jesam, a ne da pravim lažnu sliku o sebi. To što me, fakat, mnogo ljudi zna, trudim se da ne koristim ili, još bolje rečeno, da ne iskorišćavam za nešto. Generalno, lepo je da te ljudi prepoznaju, malo ti to podgreje sujetu –iskren je Dejan Lutkić.
Ne u estradu
Dok iznosi svoje stavove, Dejan Lutkić odaje utisak osobe koja tačno zna šta hoće, ali i šta neće. Ipak, vremenom, neke čvrste stavove malo je ublažio. Recimo, svoj stav da nikako neće u estradu.
– Tačno je, rekao sam da neću u estradu. Ali mi prvo treba da razjasnimo šta to znači estrada. Sve što radim, bilo da je to serija koja ide nedeljom uveče, bilo da je to mjuzikl „Jadnici“, remek-delo Viktora Igoa, imam isti angažman. Razumete? Nemam manje poštovanja prema nekom delu koje nije pisao Viktor Igo ili već zato što ga jeste pisao. Ogroman sam profesionalac prema svim mogućim pitanjima. Iskreno, za mene estrada ne postoji. Ne razmišljam po principu ovo je estrada, a ovo nije. Ovo hoću da radim, a ovo neću. Vremena se menjaju i mišljenja se menjaju.
– Pre deset godina verovatno bih rekao da se nikad neću pojaviti tu, tu i tu. E, sad sebi ne bih dozvolio da kažem da se nikada ne bih pojavio negde, pa da onda sam sebe pogazim. Mislim da sam u nekom proteklom periodu dosta sazreo i mislim da je fraza „Nikad ne reci nikad“ veoma tačna.
Kafomanijak
Slobodno vreme provodi u igranju sa ćerkicama, druženju sa prijateljima i opuštanju. Jedini mu je problem, kaže, što ne pamti kada je poslednji put imao slobodno vreme.
– Ja sam, generalno, noćna ptica. Oči mi se otvaraju kao sovi kad počne da pada mrak. I što je mnogim ljudima u mom okruženju vrlo čudno, ja sam, zasigurno, zimski čovek. Kako temperatura počinje da pada, tako se ja osećam sve bolje i bolje. Vrlo je malo ljudi koji vole zimu.
– Nisam spavalica, ne spavam puno, osim kad radimo do pet ujutro. Osim toga, kada imaš malu decu, ne možeš da spavaš ko zna koliko. Inače, ja imam tu sreću da se njih dve, kada se ujutro probude, same zaigraju, pa me ne bude. Moja druženja sa prijateljima nisu baš česta koliko bih ja želeo. Naravno, zbog moje prezauzetosti. Družim se sa nekim starim drugarima koji nemaju nikakve veze sa glumačkim poslom. Imam vrlo malo drugara iz moje profesije, ne zato što imam neke predrasude već zato što se, jednostavno, tako namestilo. Moj slobodan dan nije ni po čemu specifičan, a i retko kad ga imam. I hvala bogu što je tako. Šta još da kažem o sebi? Recimo to da sam kafomanijak. Pijem puno kafa u toku dana, a najčešće espreso. I to dobar, jak espreso – završava Dejan Lutkić.
Dejan Lutkić
Izvor i foto: pulsonline.rs, Z. Lončarević
Komentiraj