Dejan Petković – Rambo, rođen je 10. septembra 1972. godine. Po zanimanju je profesionalni sportista, fudbaler. Ima ženu Violetu i ćerke Anu i Ines. On je najmlađi igrač koji je ikada igrao u Prvoj ligi, tj. počeo je igrati sa 16 godina. Igrao je u Zvezdi, Realu i Flamengu. Izabran u Kuću slavnih na Marakani. Od terena ispred zgrade u Majdanpeku do prave Marakane, one u Riju, i dvesta hiljada navijača koji ga obožavaju, stigao je uz podršku supruge Violete.
Rio de Žaneiro
Da li sam se takav rodio, i svi oko mene, ili sam donosio dobre odluke u životu, ne znam. Tek, dobro mi je. I nije kraj karijere, kakav kraj! Možda prestajem da igram fudbal, ali osećam da imam snage i sposobnosti za još mnoge stvari. Fudbal neću tek tako ostaviti, jer fudbalu sam večno dužan. On mi je pružio sve u životu i želim da mu se odužim – priča Dejan – Rambo Petković, prvi i verovatno zadugo jedini fudbaler iz Srbije koji je ostavio svoje stope na Marakani, onoj u Rio de Žaneiru.
Na desnoj nozi
Iz malog Majdanpeka sanjao je samo Zvezdu. Stigao je mnogo dalje, s kopije na original. Među Brazilce. I postao idol za navijače čak tri velika kluba u Riju, od četiri, koliko ih ima.
– Kada sam stigao u Brazil, odmah mi je krenulo. Istog trenutka „nagazio sam desnom nogom“. Prva utakmica – gol! Prvi derbi – gol! Odmah sam odlično zaigrao, sve je krenulo super. Da mi u Realu nije bilo teško i da mi tada nije zastala karijera, nikada mi se ne bi desilo ono najlepše u životu – Brazil.
Žalio sam nekada što nisam imao uspešnu karijeru u Evropi, sigurno bih više i zaradio, i iskreno, razmišljao sam o tome do pre godinu i po dana. Ali onog trenutka kada sam svoje stope ostavio na pravoj Marakani, prestao sam da razmišljam o Evropi. To je bilo krunisanje moje karijere, a to ne bih doživeo da sam ostao u Evropi. Najponosniji sam što sam, od četiri velika kluba u Riju, igrao u tri, i bio idol u sva tri. Doživeo sam da moji roditelji dolaze da me gledaju i na Marakani.
Ćurasko, ili roštilj
– Nije me strah Rija. To možda jeste opasan grad, ali kada nešto poznaješ, onda se toga ne plašiš. A ja Rio znam. Otmice se dešavaju i na drugim mestima, ne samo tamo. Brazil ti je doslovno ceo karneval, nije to samo u Riju. Brazil ti je ćurasko. Ćurasko, to je roštilj. Igra se fudbal i peče se roštilj. Na svakom ćošku, bukvalno. Muzika, plaža, fudbal, svuda i stalno. Ne samo u Riju već i po celom Brazilu. Tamo je sve ma lako ćemo. Njima ništa ne treba osim sunca. A priroda im izlazi u susret, leto je preko cele godine. Zamisli da ti je najniža temperatura 17 stepeni. Nikada ispod toga. Znači, papuče, majica, voće, i kroz pesak. Živi se na plaži, s muzikom. Opušteno! Ali za njih. Jer, to nije moj život. Ja svakog dana rano ustajem, decu odvodim u školu, tu su treninzi, utakmice, putovanja, karantini. A kada dođe vreme za taj deo, onda sednem u avion i pravac – Srbija! Jer, kada imam odmor, hoću u Srbiju. A onda ovde nemam Rio, jer je ovde zima. Nije ni to loše, da mi deca vide sneg. I rastrgnu me prijatelji i rodbina. Željni su oni mene, željan ja njih. Nimalo se ne odmorim, ništa ne vidim, sve brzo prođe, i opet nazad u taj lepi Rio, ali na rad. Ma dobro, svi ćemo se mi odmoriti jednog dana.
Brazilska iskušenja
Drukčiji ritam, drukčiji odnos prema ljudima, porodici, uprkos zajedničkom životu. Čak i s najboljima oko sebe.
– S Adrijanom nisam prijatelj, viđamo se svaki dan na treningu, i to je to. Super je on čovek, poštujemo se, ali se ne družimo. Jer, ja sam porodičan čovek, a on nije. Moji prijatelji uglavnom su van fudbala. Brazilci nisu porodični ljudi, u stvari retko ko. Tako im je lepše. Verovatno bih i ja isto tako živeo da nisam tamo otišao već oženjen i sa ćerkicama. Oni takav način života uče još od kolevke. Fudbaleri uglavnom dolaze iz siromašnijih porodica, i kada uđu u fudbal, u novac, onda hoće sve odjednom. Okruženi su ljudima koji uglavnom nisu pravi prijatelji. A, Brazil je pun iskušenja. I kada na vreme nisi prošao neke stvari, onda živiš tako kao Adrijano. Oni samo duže proživljavaju tu mladost. Kasnije se žene i smiruju nego mi. Adrijano ima decu, bio je oženjen, pa sada nije. Za razliku od njih ja sam prošao i više zemalja, i kontinenata i klubova, više sam pročitao, video, uopšte mnogo više iskustva imam. I najvažnije, našao sam rano pravu ženu.
Padanje i ustajanje
Nije ni Dejanu uvek sve bilo kao u Riju. Ali, naučio je da se posle pada uvek digne.
– Imao sam ja i teške trenutke. Došao sam posle Zvezde u Real i nisam igrao. Ipak, prebrodio sam to. Valjda je za tu moju snagu da se izvučem iz takvih problema odgovoran taj legendarni srpski inat. Vrlo rano sam naučio da prepreka imaš svakodnevno, i znam, padneš, pa ustaneš i ideš dalje. Obore te, rane te, ali ideš dalje. Mada, bilo je baš teško, upadneš u apatiju, svašta ti pada na pamet. Iz takvog stanja izlaziš brže ili sporije, u zavisnosti od toga da li ti neko pomaže ili ne. Ali, da nije bilo tog pada u Španiji, verovatno ne bih doživeo najbolju stvar u svom životu, a to je Brazil. U stvari, u mom životu dešavalo se mnogo više dobrog nego lošeg. A i ne možeš svaki dan da se probudiš nasmejan i da letiš. Nekada moraš i da udariš kolenom o sto.
Teško priznanje
– Muškarčine kao ja ne žele o tome javno mnogo da pričaju, ali ipak moram da kažem: da nemam sigurnost, podršku, mir u kući kakav imam, siguran sam da na profesionalom planu ne bih uradio ni pola od ovoga što sam do sada uradio. Imao sam sreću sa svojom ženom, a koliko je ona imala sreće sa mnom, to je pitanje za nju. Zajedno smo skoro 22 godine, još iz srednje škole. Prevarih je neiskusnu, mladu. Na moje velike odluke u životu svaki put je uticala tako što me je puštala da sam odlučim o svojim potezima. Davala mi je apsolutnu podršku. Ona se zbog mene odrekla svega. Uvek kaže: „Ja pratim tebe.“ Ipak, svaki put pred neku za porodicu veliku i važnu odluku ja joj obrazložim zašto mislim da bi nešto trebalo tako da se desi. Ona kaže da ja odlučim, ali ja sam uporan, hoću da čuje i da mi kaže šta ona misli. Moja supruga odluke je uglavnom prepuštala meni, ali sada kada se film vrti unazad, setim se da mi je govorila nešto što se kasnije pokazalo kao tačno. A kada su stigle ćerke, to je bila nenormalno velika promena. Zanimljivo je da mi je u početku to, baš taj trenutak kada su rođene, bilo tako normalno. Ali kako su rasle, progovarale, shvatio sam da se menjam i da više ne razmišljam na isti način, da sam počeo da dobijam neke strahove koje nikada ranije nisam imao. U životu se nikada ničeg nisam plašio. Ali taj strah kada dete držiš u rukama i pitaš se šta će biti. A desilo se i ono da shvatiš prioritete, šta je važno, a šta nije. Srećom, ipak imam mogućnosti da svojoj deci više pomognem nego prosečni ljudi u Srbiji.
Nije kraj
– Ne plašim se kada kažu „kraj karijere“. To je kraj samo jedne karijere, sportske, koja dugo traje i koja jednom mora da se završi. Ja završavam karijeru profesionalnog fudbalera, ali nastavljam dalje neke druge stvari. Veoma sam mlad i u stanju sam da se bavim bilo kojim drugim poslom. Davno sam to shvatio i tek treba da uradim nešto. Sada samo treba doneti pravu odluku. Ali, to mi je toliko puta polazilo za rukom, pa će i sada. Pružiće se meni već neka prava šansa.
– Moj život će ubuduće biti na relaciji Brazil–Srbija, a gde ćemo više vremena provoditi, ne znam. Ne zna se to nikada zbog dece. Da li će one odlučiti da ipak idu u školu u Srbiji ili da nastave u Riju, gde su sada, ne znam. One će jednog dana otići i na fakultet, i to ko zna kuda. To ne znači da ću i ja živeti tamo gde one odaberu. One su za sada prezadovoljne mestom gde žive. Srećne su i vole život u Riju. Vole i Srbiju, babe, dede, rodbinu, drukčiji osećaj slobode, drukčiji način života. Ovde im je zanimljivo.
Izvor i foto: WP, pulsonline.rs
Komentiraj