Dragana Ćosić Biografija

Dragana Ćosić je rođena 19. avgusta 1971. godine. Iza nje je dugogodišnja karijera na Studiju B. Ona ima nekoliko autorskih emisija i po zanimanju je novinarka. Jedno od zaštitnih lica Studija B, devojka koja je preživela tri teške operacije tumora i razvod braka, sa osmehom i entuzijazmom priča o životu, a najviše voli da pravi šale na sopstveni račun.

Tri teške operacije tumora, hemoterapije, ponovo učenje da se izgovaraju reči, razvod. Teret koji bi nekome polomio i kičmu i volju za životom. Ali ne i Dragani.

–  Verujte mi, nisam imala dan tuge. Okej, pre deset godina, kada su mi dijagnostikovali tumor dojke, jesam imala sat straha. Sat suza. Ali kad sam naišla na prvu poznatu osobu, prestala sam da plačem. Nikada se nisam pitala zašto ja, kako ja. Prva misao bila je: „Hajde sada da vidimo šta ćemo dalje.“ Ni san mi se nije poremetio, i dalje spavam kao beba. I najlošije vesti prihvatam drugačije. Bolest čoveka izmeni.

Dragana je bila zaštitno lice Studija B. Visoka, uvek perfektno obučena, reklo bi se pomalo nepristupačna.

– Dugo sam imala utisak da me ljudi, a i ovi klinci, gledaju u stilu „pazi kako njoj prilaziš“. Napravila sam barijeru i ne dam svima da je probiju. Oni koji je probiju postaju prijatelji, a oni koji je ne probiju nije ni trebalo da prođu. To je moj mač, to je moj štit, i neka bude tako. Kažu da sam i dalje takva.

Dragana je pravo sa studija uletela na Televiziju Studio B. Od tada je prošlo više od šesnaest godina.

– Radila sam mnogo stvari i emisija jer se vrlo brzo zasitim. Radila sam turizam, pa sam imala emisije „Urbazam“, „Svetionik“, Jutarnji program, i na kraju „Beograd noću“, koji je najzaslužniji za moju karijeru. Vodila sam ga od 2003. do 2009. godine. Bilo je lepo, mada sam jedno vreme radila skroz sama, pa sam se dosta i mučila. Sećam se da je na RTS-a jedna koleginica imala sve moguće privilegije, pomoć, povlastice, čak i agenciju koja je pisala pitanja za nju. I onda me njen kolega vidi s rukama punim kaseta i kaže: „A tako izgleda biti zvezda na Studiju B!“

Uči da priča

Draganu je u profesionalnom usponu zaustavila bolest. Tumor na mozgu nije ostavljao dilemu. Operacija, hemoterapija, još jedna operacija, gubitak govora. Sada, kada je ponovo vidite onako sređenu, u kancelariji, nekako prihvatate njeno viđenje cele stvari, a to je – neprestana šala na sopstveni račun. Trendi Dragana nosi ogrlicu i naočare a la ružna Beti.

– Ja sam se uvek šalila na sopstveni račun. Možda nisam javno, ali sam uvek bila spremna na to. Nemam ja taj problem. Vidite da nosim ogrlicu a la ružna Beti, i ove cvikere, zašto da ne? Tako sam se zezala i odmah posle operacija. Jedan dan kažem mami i sestri: „Hajde, žene, birajte, koja će koju bundu da uzme!“ Mama se rasplače, kaže mi: „Šta ti pričaš?!“ „Odakle ja znam šta će da se desi, možda mi više neće trebati.“ I mama se rasplače. „Samo ti plači, ostaćeš bez bunde“, smejala sam se i dalje.

Dragana još ima teškoće s govorom. Kada se opusti, povremeno izgubi kontrolu nad glasom, neke reči postaju nerazumljive. Ipak, još malo je potrebno za potpuni povratak na staro. A onda, ponovo pred kamere. Pitamo kada tačno. Septembar?

– Neka odgovor bude možda, jer ja više ni na jedno pitanje nemam odgovor „sigurno, sto odsto“. Volela bih, ali šta bude biće. Kažu ljudi da mi govor napreduje. Kada bih primenjivala ono što sam naučila, možda bi bilo još bolje, ali to i nije tako lako. Naučeno treba da postane navika, i onda se naprosto koristi. Moj govor je i stvar koncentracije zato što mora da se koristi dijafragma, da se napuni vazduhom. Moram da pričam iz dijafragme, kao pevači. Imala sam jednog profesora koji me je to učio, i taman se vraćam s mora i razmišljam, bože, to sam naučila, ali kako ću znati kako iznova da uzmem vazduh? A onda odem kod frizera i tamo zateknem Bebi Dol. Ona mi sve objasni. Priča mi: „Gledam ja Džordža Majkla, kakav je to dasa! I na njemu vidiš da vodi računa o tome, o disanju, vidi se to po ramenima, po držanju.“ Bebica me je naučila kako se uzima vazduh. Ali onda bih morala da skinem kaiš – opet se na svoj račun šali Dragana.  I onda, stvarno, otkopča kaiš, uzme vazduh, i iz nje krene glas bez ikakvih problema.

Sestre

Na pitanje kako je sada, Dragana opet postaje neozbiljna.

– Kako se osećam? Kao neko ko se ugojio četiri kilograma. Kako mi je sada u glavi? Što bi rekla moja doktorka: „Glava prazna!“ Rak postane kao hronična bolest koju jednostavno moraš da pratiš kao svaku drugu, a ja već deset godina živim s tim. Imala sam odličnu doktorku koja me je operisala. Šalile smo se, kada sam legla na operacioni sto, pitam ono iz serije: „Treba li da brojim unazad?“ Ona kaže: „Ma, daj, to postoji samo u serijama, to mi profesionalci ne gledamo.“ Pitam ja: „Nema ni držanja za ruku?“ Ma dobro je bilo, tamo na stolu, samo da se priča nešto, da što pre prođe. Inače, nikada nisam otišla na internet da tražim nešto o svojoj bolesti. To sam svoj lekar ne volim. Moja sestra, koja je lekar, vodi računa o svemu, nju pitam kada imam kontrolu.

– Sada živimo zajedno, i baš smo i pravi prijatelji. Bilo mi je zanimljivo sve oko nje, jer ona je bila pravo dete, ogromna je razlika od pet godina kada ste mali. Kako mi je bilo drago kada sam otkrila da je porasla i da može da se priča s njom kao s odraslom. Nije bilo kraja mojoj sreći kada sam pozajmila njene farmerke. Sećam se, jedne godine došla sam kući na leto, a vidim — ona devojka. Onda mi je bilo zanimljivo, pošto ja nisam društven tip, a ona jeste, sredim je za grad, ona izađe, ja ostanem da čitam, i kada se vrati, teram je da mi priča kako je bilo. To sam mnogo volela.

(Ne)prijatelji

Lomovi u životi nisu loši za jednu stvar: vrlo vam jasno pokažu ko je prijatelj, a ko lažnjak.

– Ne mogu da kažem da sam se iz korena promenila posle operacije, nisam. Samo, sada znam ko su mi prijatelji, a ko nisu. Nisam očekivala od prijatelja ne znam šta, ali minimum je bio da neko dođe da te poseti. Onima koji su došli, hvala. A došli su neki ljudi koje nisam očekivala, dok neki za koje sam bila ubeđena da će doći, nisu. A sada zovu. Da li bih oprostila? Ja bih, ali tu je moja sestra koja kaže: „Kuda si pošla?“ Ona je mudrija od mene. Zašto bih ja uživala u nečijoj sreći kada taj nije mogao da mi pomogne kada je meni to bilo potrebno. Mislim, ne čak ni da pomogne, nego da se pojavi na vratima.

Lepe žene teže podnose gubitak sjaja. Ali, ne i Dragana.

– Znam šta hoćeš da me pitaš. Da, išla sam u grad ćelava. Spremim se i izađem uveče. Vodila sam ja i tada računa o sebi, i posle operacije. Pazila sam šta jedem, mama me je masirala, da se nešto ne pokvari. Ali, tako ćelava, pravac u grad, u izlazak. Uuu, i divna stvar, ti pogledi kada uđem, jer niko me nije prepoznavao. Niko! Pa i kada sam počela da odlazim tamo gde su bile kamere i fotoreporteri, uđem, pravo na svoje mesto sednem i niko me ne konstatuje. Super je bilo! Znam da ima ljudi kojima bi sve to bilo teško. Meni nije. To je proces lečenja.

Razbračno putovanje

Razvod od nekadašnjeg novinara Studija B Aleksandra Simića, Dragani se desio između dve operacije. Ugasila se ljubav, jednostavno. Niko nikog nije ostavio.

– Kad navikneš na nekoga, da ti taj neko otvori vrata, nešto donese, to je navika. I to ti nedostaje, ali šta sada? Ne postoji za mene više loša vest. Jednostavno, shvatili smo da više nije išlo. Udaljili smo se. Onda smo otišli na „razbračno“ putovanje, pošto nismo imali bračno, jer sam ja tada išla na hemoterapiju posle prve operacije. Posle smo otišli na večeru, gde smo zaključili da to više ne ide. Do viđenja!

Kako sada ide s tim divnim stvorenjima, muškarcima?

– Ne mislim da su muškarci „ta divna stvorenja“. Malko mi je zanimljivo kada naše devojke koje ne žive ovde, idu okolo i pričaju kako su naši muškarci najbolji. Svašta! Muškarci u Srbiji postali su žene! Oni uopšte ne umeju ili ne smeju da priđu ženi. O udvaranju ne želim da pričam. To je kategorija koja je ostala u 19. veku. Oni su prepadnuti. Zašto, ne znam. Ja da priđem? Ne, mislim da ne bih mogla. Ipak je tu ona barijera o kojoj smo pričale.

– Ne planiram, ne želim dete i ne žalim što ga nemam. Ako to nisam uradila kada mi je bilo vreme i kada sam imala mogućnosti, što bih sada? Sada bih izludela s decom. Pravi sam namćor. Mislim da nemam ni volje ni snage.

– Ne plaši me starenje, ma kakvi. Šta sam sve preživela, naravno da me ne plaši. Vreme je da se vežba, ništa drugo, da se ne bi opustili mišići na rukama. Ne mislim da sam nešto kapitalno propustila, možda samo neke zemlje i neke gradove koje nisam videla. Možda sam mogla da živim malo razuzdanije, jer sam uvek bila strejt. Zasigurno, mogla sam da budem razuzdanija.

Izvor i foto: pulsonline.rs, magicnobilje.com, story.rs, novosti.rs