Dragana Ognjenović Biografija

Dragana Ognjenović je rođena 01. januara 1970. godine. Ona je jedna od uspešnijih poslovnih žena, vlasnica linija D.O., Softver Beograd i D.O. Home. Po zanimanju je modna dizajnerka. Oduvek je bila svesna da mora da radi jer nije bogata naslednica. U svet mode ušla je 1992. godine, u vreme inflacije, kiča i zlatnih dugmića, sa samo 300 maraka (danas bi to bilo oko 13.000 dinara). Kolege nisu verovale da će uspeti i sugerisale su joj kako garderoba treba da izgleda. Srećom, nikog nije slušala. Na srpski jezik, Koko Šanel prevodi se kao Dragana Ognjenović. Jer, ono što je autorka mini suknje u svetskim okvirima, to je u našim prilikama kreatorka čiji su inicijali D. O. pre 14 godina uneli svežinu na domaću modnu scenu, kojom od tada suvereno vlada.

Početak

– Na početku, sve to delovalo je smešno, i mnogi su se smejali. A, ja sam ušla u ovaj posao sa tadašnjih 300 maraka (današnjih 13.000 dinara), što je bilo sve što sam imala u tom trenutku. Ali, imam tu prednost u svom karakteru: ne plašim se! Kada krenem da radim nešto što mi se sviđa, onda prosto savladam strahove, one koji vas onemoguće da nešto napravite – seća se Dragana najranijih dana svoje kreatorske karijere, kojoj se okrenula u periodu izuzetno teškom za celu zemlju.

Njeni modeli danas se prodaju ne samo u Srbiji već i s one strane Atlantskog okeana. Ali, kada je počinjala, sa slikarskom diplomom Likovne akademije, mnogi su sumnjali da Dragana može da uspe u svetu mode. U stvari, verovalo se da ništa ne može da uspe u svetu mode u trenutku kada je Srbija pod sankcijama, hiperinflacijom i odlučujućim naletom turbo-folk kulture:

– Bilo je to vrlo teško vreme, obeleženo najluđom inflacijom. Međutim, moji pravi počeci datiraju još od prve godine Likovne akademije. U stvari, oduvek sam bila svesna da moram da radim, da nisam bogata naslednica i da nemam tu vrstu komfora da mogu da se opustim. Druga stvar, ja sam od početka imala jasan cilj, a i dan-danas ga imam. Ipak, nisam ni osoba za koju će stati svet ako se ne desi ono što je planirala. Niti sam od onih ljudi koji bi baš sve uradili da se to desi. Moram da kažem da postoje zdrava ambicija i bolesna ambicija. Zdrava ambicija je nešto što vas pokreće, oblikuje vaš poslovni život, to je biznis plan. To je bio moj slučaj.

Od fabrike do fabrike

Mnogo joj je pomoglo iskustvo koje je stekla dok je radila u tekstilnoj industriji. Sama kaže da je, pre nego što se osamostalila, prošla skoro svaku fabriku tekstila u Srbiji. Ali, možda i presudan korak, vezan za pomenutih 300 maraka početnog kapitala, donela joj je čista slučajnost:

– Jednog dana, dok sam ručala u restoranu, naglas sam prokomentarisala radnjicu preko puta koju sam već bila zapazila i ranije: „Bože, što mi se sviđa ova radnja, mnogo bih volela da budem unutra.“ Nije prošlo ni 15 minuta, kad je vlasnica te iste radnje, koja je sedela za stolom do našeg, rekla: „I da li bi ti možda nešto prodavala u toj radnji?“ Bio je to vrlo interesantan trenutak. Investirala sam odmah 300 maraka u rentiranje dela te radnje, sa trideset centimetara drške za vešanje stvari. Eto, tako je počelo.

Dragana se dobro seća prve zarade, do koje nije došlo brzo, pošto je ljudima bilo potrebno dosta vremena da primete novu ponudu u toj prodavnici:

– Sećam se da je prošlo prilično vremena od trenutka kada sam stavila stvari u radnju do trenutka kad su ljudi shvatili da se tu nešto prodaje i, uopšte, šta se prodaje. Za taj lokal zaista sam vezana neobičnom količinom uspomena. Radnja nije moja, ali je izuzetno poštujem jer me svih ovih godina hlebom hrani.

Već prve kreacije koje je izložila izazvale su reakcije. Jednostavna crno-bela svedena postavka razlikovala se od svega što se tada nudilo na tržištu.

– Na početku sam dobijala puno sugestija kako garderoba treba da izgleda, i niko nije mogao da veruje da će se išta prodavati, jer stvari nisu imale ono što je bilo obeležje tog vremena. Sećam se, jedan kolega rekao mi je da, ukoliko ne stavim zlatne dugmiće, sto posto nikad ništa neću prodati! A ja ne podnosim savete. Niti ih dajem, niti ih slušam. Svi saveti koje sam čula bili su pogrešni. Volim da slušam ljude koji pričaju o svom poslu i za svoj račun, ali teško je savetovati drugoga. Jer, svako ima neku svoju priču. Jedini savet koji čovek, posle određenog vremena, može da dâ, jeste: „Verujte u to što radite, bez čiste ljubavi ništa ne možete da postignete“.

Prvi izvoznik iz Srbije

Dragana je, međutim, bila svesna da odeća koju kreira mora da ima neku osobenost. I, upornost joj se isplatila:

–Moram da kažem da je u tu prodavnicu ušlo mnogo stranaca i mnogo ih je koji su naši klijenti. Inače, što se tiče inostranstva, imala sam dobru priliku da tamo plasiram svoj brend kad su nam uvedene sankcije, ali je ta prilika propala. Drugu šansu imam sada, pa sve radim iz početka.

Za izvoz Draganinih kreacija, vezana je i jedna „istorijska činjenica“ – atakarneti, papiri koji su vam neophodni kada neku robu iznosite izvan granica naše zemlje, a koji se u Srbiji primenjuju tek odnedavno:

– Prošle godine u novembru, prvi put sam sa papirima izvezla svoju kolekciju u inostranstvo, u Ameriku. Prvi atakarnet koji je otišao sa Surčina bio je moj! Zapisan pod brojem 1. Hoću samo da predočim koliko je pre toga sve bilo u haosu. A u Americi sam, osim prijatelja, stekla i publiku.

Pošto je već prisutna na međunarodnoj sceni, normalno je da Dragana Ognjenović donese u Srbiju neka iskustva koja su ipak drugačija od onoga što bi većina očekivala:

– Za razliku od nas odavde, proslavljeni svetski dizajneri koji zarađuju velike sume, rade veoma dugo. Njihov put do uspeha uopšte nije bio lak. Kad pogledate biografije svih tih ljudi, shvatate da skoro nema izuzetka: svi su doživeli svoj vrhunac u poodmaklim godinama, posle pedesete. Na primer, Žan-Pol Gotje izgleda vrlo mladoliko, a u stvari ima više od 50 godina. Armani je rođen oko 1934, Lagerfeld isto tako, sve su to predratna deca, rođena pre Drugog svetskog rata. U ovaj posao uložili su godine i godine ogromnog truda. Tako je i sa onima koji tek dolaze. Pojavi se novo ime, vi pomislite da je tek počeo, a kad mu pogledate biografiju, vidite da radi već 20 godina. To mene kod njih fascinira, bez takvog puta nema ničega. Tamo se greške ne praštaju. Nema toga da kao dizajner izbacujete jednu kolekciju godišnje. Svi imaju po dve linije, podlinije za muškarce, decu, Miku, Peru, Lazu… Dok napravite sve te kolekcije, vi ste mrtvi od umora! I počinje nova sezona. A ovde imamo gomilu dizajnera koji se zovu dizajneri, ali, nažalost, tempo kojim oni hodaju jeste tempo puža.

Paklen tempo u kojem i sama živi i radi, Dragana ipak stoički podnosi:

– Mnogo volim svoj posao i nikad mi ga nije dosta. Hvala bogu, nije mnogo formalan, nije fiksan i mogu uvek da ga prilagodim onako kako mi odgovara. Bez preterivanja, mogu da kažem da mi ništa ne pada teško.

Putujem, bogami, dosta

Ipak, Draganina svakodnevica nije bez relaksacije, zabave, neplaniranih zanimljivosti ili sitnih rituala. Među stvari u kojima ova vitka žena uživa, verovali ili ne, spadaju i obroci. Sjajnu liniju Dragana Ognjenović ne čuva nikakvim dijetama i izgladnjivanjima:

– Ljudi obično misle da jedem samo crni hleb, ali ja obožavam hranu. U suštini, nemam nikakve posebne rituale. Volim da su stvari prijatne. Ako pijem kafu, volim da je pijem na miru, u prostoru koji mi odgovara. Meni prija svaki trenutak, sem ako nešto nije tragično i grozno, što je isto deo naših života. Uvek nađem mesto i vreme za sebe, za neku stvarčicu koju volim.

Ako ne nađe svoj mir ovde, Dragana ga „osvoji“ u nekom drugom delu sveta. Naime, kaže da često putuje i da je zahvalna Bogu što su joj putovanja u opisu radnog mesta.

– Putujem, bogami, dosta. Ove godine više sam bila napolju nego ovde. Samo u Americi bila sam tri puta. U Parizu sam radila kostime za predstavu „Bele noći“ Dostojevskog, u jednom tamošnjem pozorištu. Malo pre toga imala sam reviju na Njujorškoj nedelji mode. Do sada sam predstavljala garderobu na raznim evropskim fešn vikovima, ali poslednje dve-tri godine uglavnom izlažem u Americi.

Draganina firma ima sve više posla, a i broj zaposlenih u stalnom je porastu. Ipak, kreatorka ističe da ne bi volela da joj preduzeće postane preveliko:

– Volim da znam svakog ko radi za mene. Kad više nemate vremena da se viđate sa ljudima koji tu rade, onda je sve to druga priča. A ja, recimo, nisam učila biznis. Kad krenu brojke, one su nemilosrdne.

I pored uspeha, Dragana Ognjenović smatra da još nije ostvarila svoje snove. Zato se divi onima koji jesu:

– Ekipa koja je organizovala „Egzit“ pravi je primer kako može da izgleda ostvarenje sna. Sa njima sam se srela i upoznala, obožavam ih zato što su uspeli da naprave nešto. A, sve je bilo protiv njih. Kada su oni pokretali festival u zemlji u kojoj vlada žuta štampa, verovatno niko nije verovao da imaju bilo kakvu perspektivu. A, napravili su jedan od najvećih festivala u Evropi. Najvažnije je da budete sigurni u to što radite.

Dragana Ognjenović

Dragana Ognjenović

Izvor i foto: pulsonline.rs

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*