Igor Milanović Biografija

Igor Milanović je rođen 18. decembar 1965. godina. Ima suprugu Natašu, ćerku Irinu; otac mu je Aleksandar, majka Vinka, a sestra Aleksandra. Igrao je u vaterpolo klubovima Partizan, Crvena zvezda, Mladost, Budvanska rivijera, Roma, Sen Džulijen, Katalunja. Osvojio je mnoge titule prvaka države i nacionalne kupove. Po zanimanju je vaterpolosti. On je najbolji Srpski vaterpolista svih vremena, a nedavno je primljen u Kuću slavnih za vodene sportove u Fort Loderdejlu. Nije pogledao snimak nijedne svoje utakmice, a danas uživa u porodičnom životu, roditeljstvu i gitari. Za muškarce, on je najbolji igrač u istoriji vaterpola, možda i najmuževnijeg savremenog sporta. Za dame, Igor Milanović je najzgodniji, ali i najtajanstveniji vaterpolista.

Nikada, ni kao igrač, a još manje sada kao predsednik Skupštine VK Partizan, nije se promovisao preko medija. Činio je to svojim igrama u bazenu. Njegova intima bila je samo njegova, iako su o njemu uvek kružile razne priče. Tema mnogih „dušebrižnika“ bila je njegova veza sa Brankom Katić, njegovi noćni izlasci po klubovima i splavovima, njegovi uspesi i retki neuspesi kao što su Olimpijske igre u Atlanti.

Za „Blic Puls“ iskreno govori o svojoj karijeri, emocijama, porodici, ljubavima, prijateljima. O tome kako je još kao dečak mnogo voleo da pobeđuje, ali još više, ističe, mrzeo da gubi:

–Sećam se da je profesor matematike često umeo da nas gleda dok smo igrali fudbal ili košarku. Potom je, kad dođemo kod njega na čas, umeo da me zeza jer sam se ja strašno nervirao, vrištao na saigrače kad ne igraju dobro, urlao… Kad bih izgubio, mnogo bi mi bilo teško. Nisam podnosio poraze.

Na samom početku karijere, Igor se nije posebno isticao. Pamti, međutim, da je i tada znao da može da postigne gol kad god hoće, ali jednostavno, „nešto nije hteo“. Možda zato što se još dečački zanosio fudbalom i košarkom. A onda je došao turnir „Bratstvo i jedinstvo“, gde su se takmičile juniorske reprezentacije svih republika SFRJ. Prvi put u istoriji vaterpola, desilo se da je juniorska reprezentacija Srbije pobedila Hrvatsku. Najzaslužniji za pobedu bio je Igor i tada ga čuveni trener Vlaho Orlić priključuje prvom timu Partizana. Igor uzima kapicu sa brojem pet. Od tada pa zauvek.

Kao i mnogi, i Milanović misli da su osobine koje treba da krase vrhunskog sportistu istrajnost i velika želja za napredovanjem:

–Tako velikom radu talenat služi kao baza i stalni motivacioni izvor. Kad se uđe u tok takvog sazrevanja, to je nešto uzvišeno, nešto što svest sportiste ne može puno da kontroliše. Može samo da neguje taj zajednički proces talenta i velike nadogradnje, kroz rad. Ukoliko ne neguje na ispravan način, onda dolazi do nivoa dobrog sportiste. A da bi postao sportista koji igri daje novi izgled i novi smisao, mora da se prepusti stalnom napredovanju, želji za usavršavanjem, mora da postoji iskonska želja za takmičarskim duhom i pobedom. I tu se javlja zanimljiv paradoks. Bez želje za pobedom ne može da se bude veliki sportista, a velika želja za pobedom nije u duhu procesa duhovnog sazrevanja jednog bića. A opet, da bi biće sazrelo, možda mora da prođe upravo taj stepen takmičenja da bi kao zrelo biće moglo da ga odbaci kao standard življenja. Mislim da je to kritičan trenutak za sportiste, odbacivanje jednog šablonskog načina razmišljanja u funkciji nastavljanja života.

Puno učio iz poraza

Jeste li sačuvali takmičarski duh i po završetku karijere?

–Takmičarski duh sada ne može da mi pomogne da bih bolje spavao, bio bolji muž, otac, brat, sin, prijatelj. Trenutak kada sportista mora da odbaci takmičenje i gordost, bez koje ne može da bude veliki, najbitniji je u njegovom životu. To je povezano i sa odbacivanjem ega, kao sazrevanjem ličnosti. Mislim da sportisti, baš i ne shvatajući to, doživljavaju trnovit put od prestanka karijere do započinjanja drugog života.

Da li su vas kvalitetnijim igračem i čovekom činile pobede ili porazi?

–I jedno i drugo. I trening i pauza između treninga, čine jednog igrača. Nisam baš imao puno prilika da gubim u karijeri, možda su mi zato porazi bili dramatičniji, frustrirajući. Sigurno sam puno učio iz poraza. Spomenuću i detalj iz Atlante, kada sam kao igrač ušao u vode koje mi, u tom trenutku moje zrelosti kao ljudskog bića, nisu pripadale. Mislim da sam u životu najviše naučio posle te situacije. Izašao sam kao sportski gubitnik, ali kao ljudski pobednik.

Gde ste nalazili motiv za pobede i posle svih osvojenih trofeja?

–Motiv je nešto što negujete, što postoji. To je stanje duha koje se nosi u sebi, dobija treningom i neguje tokom tog procesa. Ukoliko sportista ima ispravan pristup toj igri, nisu mu potrebni dalji motivi. Bitno je da sportista ima sposobnost da na treningu i utakmici uđe u više stanje svesti i da se onda igra. Ako drugačije pristupa, onda će pobeda da ga uljuljkuje, da mu se sužava izvor motivacije, jer će motiv tražiti spolja, a ne iznutra. Nije me puno interesovalo što smo juče bili prvi, osim da možda proslavimo podvig u klubovima i na splavovima. Ostale refleksije nisu me zanimale. Pobede su mi više značile da dobijem unutrašnju sigurnost. Mislim da mi i sada znače samo u jednom kontekstu. Imam sigurnost u odnosu na sadašnjost, realnost koja mi krasi svakodnevicu.

Pod srećnom zvezdom

Da li ste kao igrač postigli ono što ste želeli?

–Nisam ništa očekivao, osim što sam možda imao snove kao i svi klinci: postizanje golova, pobednička postolja, trofeji. Da ne budem neskroman i arogantan, ali imam toliko medalja i bogatu karijeru da bi bilo glupo kada bih rekao da sam možda mogao više.

Kažete da niste stigli da pogledate nijednu svoju utakmicu. Kako se onda odnosite prema svojim uspesima?

–Najbitniji osećaj je kada se završi finalna utakmica, pa posle nekoliko minuta slavlja u bazenu, polako počinjemo da lebdimo na tim talasima. To je najsvesnije stanje zadovoljstva, u kojem nema egocentrizma, nema arogancije. Pamtim to stanje stomaka kada je fakat da ste najbolji na svetu, jer ste se spremali. Imamo plan da za tri godine budemo najbolji na svetu, dogovorimo se šta treba da uradimo, onda uradimo to i budemo najbolji na svetu. To je nešto najlepše, nešto što me sada čini sigurnijom osobom koja nema potrebe za dokazivanjem! Sada mogu slobodno da kažem da je čovek svoje delo. Ja sam danas ono što ću da uradim, nisam ono što sam rekao ili imao viziju da ću uraditi. Ja sam ono što sam uradio. Ako tako gledamo, mislim da sam puno uradio i da mogu sa te strane da budem zadovoljan, ali na taj način da me i dalje motiviše da radim nešto novo.

Često ističete da su vas zadužili veliki treneri Vlaho Orlić, Nikola Stamenić i Ratko Rudić. Da li pamtite i loše ljude koji su vas okruživali u vaterpolu?

–Rođen sam pod srećnom zvezdom, mene je Bog lepo pratio kroz život. Mogu samo da mu budem zahvalan i da mu obećam da ću i dalje da budem dobar. Znam zašto mi je dao mnogo, a to i dalje nosim u sebi. Dao mi je zato što nikada nisam imao lošu i zlu misao u glavi. Ne čekam da mi akcija pređe u nešto destruktivno. Destruktivnost redukujem, selektujem i kreiram već u mislima, i to je ono u čemu me je Bog podržao i vodio. Sve grehe u životu pravio sam iz neznanja, a ne iz zle namere. Pokušavam tako i dalje da živim. Dozvoljavam sebi greh kad ne znam. Kad znam a uradim, to je već greh.

Dobar sam otac

Vaša energija nekada je izuzetno pozitivna, ali u nekim situacijama i nije. Izvesno je, ipak, da je imate u ogromnim količinama. Kako vi živite sa Igorom Milanovićem?

–Sada mi je mnogo lakše sa samim sobom. Zaista ponovo osećam kreativnu energiju, dobro ste to procenili. Najbitnije je da ta energija bude usmerena, jer ako nije, onda postaje moj veliki neprijatelj. Zbog nje je bilo kriznih trenutaka, koje tada nisam shvatao.

Kako je usmeravate?

–Trenutno je usmeravam tako što svaki dan odradim fitnes i sviram gitaru. Gitara, ritmika bluza i džeza, zamenjuju mi onaj prostor viših svesti u bazenu. Kada to ne radim, malo sam nervozniji, a to zna i moja supruga. Kada ne sviram, teže provedem dan. Najlepše mi je kad zaboravim vremensku distancu koja se meri časovnikom.

Možete li da opišete svoj uobičajen dan?

–Dignem se ujutro, igram se i zezam sa mojom ćerkom Irinom. Pokušavam što ranije da odradim čas gitare, nekada i pre nego što se ćerka probudi. Dođem na Banjicu, radim, vratim se kući i uspavljujem ćerku, ako supruga već nije organizovala jednu od baba. Popodne i predveče, ako nisam na Banjici, onda sam u krugu porodice ili najintimnijih prijatelja. Ako mi verujete, bukvalno sam vam sve rekao. Banjica podrazumeva poslovne sastanke, komunikacije sa sponzorima i drugim saradnicima. Sada vrlo retko, ili skoro uopšte ne izlazim. Društveni život sveo mi se na pozive prijatelja, ako prave neku izlo-žbu, ili promociju knjige, koncert, neki odlazak koji je definisan.

Koliko vas je roditeljstvo promenilo?

–Puno. Ispričaću vam taj moj osećaj. Stalno sam po završetku karijere razmišljao o duhovnom procesu. Zadatak nam je da odbacimo ego i sebičluk u sebi. Mislio sam da sam baš fin dečko, da nisam egoista. Ali, nekoliko meseci posle Irininog rođenja, jer nisam odmah uspeo da apsorbujem taj čin, shvatio sam koliki sam teret skinuo sa sebe. Rodilo se biće za koje roditelj bezuslovno daje svoj život. Nema dileme da li će roditelj da se postavi ispred kamena koji pada na dete, to je automatizam. Suočavanjem s tim, osetio sam da je veliki teret pao sa mene. U prvom trenutku mi je bilo drago, kao svakom sebičnom čoveku, a potom sam se uplašio. Ako sam mislio da sam blag i skroman, a to-liki ego prostor sam odbacio, šta još treba da radim? Ljudi propuštaju da odbace deo sebičluka time što ne postaju roditelji.

Kako biste opisali sebe u ulozi oca?

–Irina ima dve godine i sedam meseci, krupna je, divna devojčica. Dobar sam tata. Verujem da će naš odnos biti uzajaman, prijateljski, sa poverenjem, uvažavanjem, iskren, istinit, sa poštovanjem. Odnos roditelja i deteta mora da bude zasnovan na bezuslovnom autoritetu roditelja, posebno kada je dete malo. Sa pravim pedagoškim odnosom, autoritet se ne dovodi u pitanje. Da li će biti kako tata kaže? Svakako! Ali, zato što će tako i dete želeti, a ne zato što sam ja tako rekao.

Ne pamtim bivše veze

Dete ste dobili sa 38 godina, nešto pre toga uplovili u bračne vode, a do tada ste važili za jednog od najpoželjnijih muškaraca u gradu. Da li vam je to prijalo?

–Nisam sebe gledao iz tog ugla.

Ali, tako je bilo. Žene su vas volele, vi ste neke voleli…

–Imao sam veze pre braka, ali ih se ne sećam. Bio sam iskren u tim vezama i one su se završile. Tako sam iskren i u ovoj vezi, potpuno. Za mene brak predstavlja opredeljenje za ceo život. Uostalom, u bračnu zajednicu stupamo tako što nešto obećamo pred Bogom, sobom, kumovima, pred svim ljudima. Mogu da kažem da sam se za brak pripremao, i to vrlo svesno. Mislim da sam vrlo spreman ušao u brak sa osobom koja je na sličnom stepenu zrelosti. Sa Natašom, koja je pravnik po profesiji, zabavljao sam se četiri godine pre venčanja. Srećan sam što sam našao osobu koja potpuno može da ispuni moju svakodnevicu kvalitetnom atmosferom.

Dakle, Nataša uspeva da vas prati?

–Da, mada mislim da je prisutan reciprocitet, što je veoma bitno. I ja treba da pratim nju, jer ako toga nema, onda mogu da se gasim. Nije dobro da nemam motivaciju za davanjem. Nije stvar samo mene razumeti, treba i ja da razumem. Supruga mi je vrlo snažna, na sličnom nivou zrelosti, do kojeg je došla na svom nekom putu, potpuno različitom od mog.

Kako ste se upoznali?

–Mi se znamo dugo, s njenim bratom bio sam drugar. Priča između nas se, jednostavno, desila. Ali, ispričaću vam nešto što do sada nikome nisam: moja sadašnja supruga, a ja imam dokument da vam to i potvrdim, bila je pomoćnik fotografije na snimanju četvorice igrača posle Olimpijskih igara u Seulu, 1988. godine. I tada smo se zapazili. Ha, ha, ha. Vrlo zanimljivo. Meni je zanimljivo zbog mojih misli koje sam imao u trenutku kada sam je video, ali nećemo dalje na tu temu.

Proputovali ste ceo svet, imate prijatelje na svim meridijanima. Kako ste ih birali?

–Sada često razmišljam, a ponekad i kažem nekoj bliskoj osobi, kako više nemam vremena za upoznavanje novih ljudi. Više me to ne zanima, jer malo vremena provodim sa porodicom, roditeljima, sestrom, kumovima. Nemam vremena da im se posvetim, a posebno mi je žao što nemam više vremena za decu mojih najbližih prijatelja iz deti-njstva. Mislim da je došlo vreme da više ne upoznajem nove ljude, što ne znači da se novi ljudi neće javljati u mom životu, to se ne isključuje. Biću otvoren za nova poznanstva ako se dese. Ako se novo poznanstvo dešava, onda za to postoji i razlog, određeni kvalitet. Ne verujem da danas može da me privuče osoba od koje ne mogu nešto da naučim i nešto da čujem. Prvi kriterijum u komunikaciji mi je pristojnost, da bismo mogli uopšte da komuniciramo, a posle toga kvalitet.

Vas su pratile priče da ne živite uobičajenim sportskim životom.

–Znam na koje priče mislite. Realnost je sledeća: mnogo toga bilo je oko mene, a mi smo bili mladi, družili se, i to je sve bilo normalno. Voleo sam da živim, da odem u klub, voleo sam noćni život. Jesmo, pili smo, voleli smo vino, pa ako je to nešto strašno. Sve ostalo demantujem svojim radom i delima.

Šta vas danas mladi igrači najčešće pitaju?

–Volim da komuniciram sa mladima. Pokušavam da uspostavim kontakt kakav s njima niko nema. Umem da ih iznenadim pričom da znam o čemu su u kom trenutku razmišljali, ali i da ih uputim da razmisle na neki drugi način. Osim za sportske teme, oni me pitaju i za privatan savet. Verovatno su čuli u gradu da sam i ja tu “vitlao” i neke stvari prošao, da imam životno iskustvo. Smatram da sam iskrenošču izgradio kvalitetan odnos sa njima. Takve odnose gradim sa svim ljudima.

Presudio oglas u novinama

Igorova majka Vinka zaslužna je što je svet uživao u njegovoj virtuoznoj igri. Mislila je da su vaterpolisti zgodni i da završavaju fakultete, a baš to je želela za svog sina. Videla je oglas u “Politici” i sa suprugom Aleksandrom, krajem avgusta 1976. godine, odvela tada 11-godišnjeg Igora na Banjicu. Iako je dosta dobro igrao fudbal i košarku, bazen ga je zauvek osvojio. Veliki uticaj na Igora imala je i sestra Aleksandra, magistar književnosti: terala ga je da čita. Živeli su na Novom Beogradu, a u kući Milanovića se, zbog straha od mame, nisu čitali stripovi već samo knjige. Igoru je to smetalo dok je bio mlad, ali je kasnije na pripreme uglavnom nosio knjige. Bio je odličan đak.

–Jesam, ali se mamini snovi nisu potpuno ostvarili, nisam završio fakultet. Ipak, postao sam neki vaterpolista. I ne smatram se nešto zgodnim, ha, ha, ha.

Neki Igor usred Zagreba

Na samom početku karijere, u prvim seniorskim nastupima za Partizan, protiv Mladosti i Primorja, Igor Milanović postigao je sedam golova, što je bilo pravo čudo.

–Čuo sam tada trenera Mladosti Ozrena Bonačića kako kritikuje svoje igrače: “Pas vam mater, onaj mali debeli vam sve golove dao.” Kao da je juče bilo, tako se sećam. Bilo mi je baš smešno, niko me nije znao. Došao neki Igor i usred Zagreba dao golove.

Igor Milanović

Igor Milanović

Izvor i foto: WP, pulsonline.rs

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*