Ivana Stanković Biografija

Ivana Stanković je rođena 12. oktobra 1973. godine. Lakše je reći za koga nije radila, a to su samo Versaće i Šanel, a sve ostale brendove i kampanje ima u svojoj radnoj biografiji. Po zanimanju je manekenka. Dostigla je svetsku slavu u svetu manekenstva, pozirala za naslovnu stranu čuvenog Voga, radila za najpoznatije kreatore, a na snimanjima se često najbolje oseća dok sluša narodnjake

Početak

Odavno je postalo uobičajeno da se u svet mode i manekenstva ulazi s prvim tinejdžerskim godinama, pa nas vest da je neka šesnaestogodišnja devojčica pobedila na svetskom izboru za top-modela više nimalo nije čudila, jer granice su se odavno pomerile svuda i u svemu. Ali pre dvadeset godina to je bilo neuobičajeno, pogotovo u konzervativnoj Jugoslaviji, a opet – desilo se. Jedna Ivana iz Beograda je od svoje četrnaeste godine slala fotografije na konkurs zagrebačkog magazina „Svijet“, koji je organizovao domaći izbor za „Fordovo lice“.

– Dve godine su me uporno odbijali s obrazloženjem da im se dopadam, ali da sam premlada za tako nešto. Nisam odustajala i nastavila sam da šaljem fotografije. Jednostavno sam znala da je to ono pravo za mene. Kada sam prvi put svesno pozirala tati ispred fotoaparata, sa deset godina, osetila sam nešto, neku čaroliju i zaljubila sam se u to, pa zato manekenstvo ne mogu da zovem poslom, to je moja najveća ljubav, strast. Ništa nije uspelo da je zameni svih ovih godina. Bavila sam se i glumom, simpatično je, ali me nije držalo. Lepo pišem, planiram da objavim i knjigu, kolumnista sam u jednom magazinu, ali sve je to usputno. Najsrećnija sam kada poziram, pa tu energiju prenosim i na ekipu. Srećna sam čak i kada radimo one dosadne kataloge gde uopšte nema kreativnosti, sve je strogo po pravilima, kao u vojsci – kaže Ivana Stanković, prva srpska manekenka koja je dostigla svetsku karijeru.

Uskoro nam pruža i dokaz za te svoje reči, pozirajući ispred ulaza u tržni centar u srcu Beograda, dok sneg lagano veje, a prolaznici zastajkuju i gledaju je. A ona nasmejana i vesela kao devojčica, menja poze sa svakim škljocanjem fotoaparata.

– Za razliku od većine ljudi koji su privatno opušteni, a zalede se i zbune kada se uključi crvena lampica na aparatu ili kameri, ja tek tada procvetam. To je neobjašnjivo – pokušala je ipak da nam objasni svoju tajnu, ali opet se, kaže, sve svodi na onu izreku: ili jesi ili nisi.

S tatom u Milano

Prošle godine je obeležila dve decenije karijere u kojoj je krasila nekoliko naslovnih strana čuvenog magazina „Vog“, ostvarila četvorogodišnju saradnju s kreatorom Đorđom Armanijem, radila je kampanje za najjače svetske brendove, a i danas sa tridesetšest godina je veoma tražena.

– Manekenke koje su otprilike moja generacija, ne računam one koje su bile top-modeli, kao recimo Eva Hercigova, više ne rade. Pre nekoliko dana sam se čula s koleginicom koja ima 27 godina i koja mi se žali da nema posla. Nisam imala srca da joj kažem da ja radim, naravno ne kao pre deset godina, ali i dalje vrlo lepe stvari. I znam da će mi biti mnogo teško kad budem prestala da radim. To je i razlog zašto nikad ne bih mogla da imam svoju modnu agenciju, a mnogi se čude zašto je ne otvorim s iskustvom i kontaktima koje imam. Jednostavno, to bi bilo kao da dijabetičaru date da vodi fabriku slatkiša. Ne bih mogla da podnesem da gledam druge kako rade ono što ja najviše na svetu volim, a da ja to ne mogu – iskrena je Ivana.

Odlazak u inostranstvo posle osvajanja trećeg mesta na svetskom izboru za „Fordovo lice godine“ jedva je čekala. Svi su je podržali u tome, samo je otac bio protiv.

– Moj otac je bio mnogo stariji od mame, pa samim tim i dosta konzervativniji. Imao je najgore mišljenje o tom svetu kojem sam ja želela da pripadam i plašio se za mene. Neposredno pre izbora „Lice godine“ zvala me je jedna modna agencija iz Milana, koja je želela da me angažuje nezavisno od plasmana. Pozvali su me da dođem u Italiju, a moj otac je krenuo sa mnom, da vidi gde mu ide dete. Mesec dana je proveo u Milanu, išli smo zajedno na sve kastinge, sastanke, dogovore i na kraju je shvatio da sam dobro izabrala. Kada se vratio u Beograd rekao je mami: „Ona je tamo sigurnija nego ovde.“ I zaista nikada nisam osetila nijednu lošu stranu manekenstva u inostranstvu o kojoj se mnogo pričalo, a mislim na drogu i podvođenje devojaka. Jednostavno, toga u poslu nema, niko te ni na šta ne prisiljava, a šta ćeš ti da radiš u slobodno vreme, posle revije, posle partija, to je lični izbor. Znam mnoge manekenke koje su dolazile na kastinge prljave kose, s podočnjacima, neispavane, jer ko zna gde su bile i šta su radile prethodne noći. Ali tvrdim da to nešto, šta god, nisu radile na poslu. Pa i ja sam izlazila svake noći. Obožavam da igram, stalno sam išla u klubove i diskoteke, pogotovo dok sam živela u Parizu, ali nikada nisam probala nijednu vrstu droge, niko mi nikad nije prišao s bilo kakvom vrstom nepristojne ponude. Poručim sok i plešem celo veče.

Bol za sestrom

I pre nego što je otišla u inostranstvo osetila je da tamo mora biti drugačije nego ovde, gde su se poslovi dobijali preko veze.

– Nijednom za ovih dvadeset godina, koliko sam u modnom svetu, nisam primetila, čula, ni videla da je bilo ko dobio posao zbog protekcije, poznanstva, preko reda. Dođeš na kasting, pokažeš fotografije, prošetaš, i ako im se dopadneš, izaberu te. Nebitno je čija si ćerka, devojka i prijateljica.

Zdrav odnos prema životu, ljudimam ali i svom zdravlju nosi od detinjstva, kada je cela porodica bila suočena s velikom tragedijom. Ivanina mlađa sestra Jelena umrla je od leukemije posle tri godine teške borbe sa bolešću. Lepa manekenka je dugo nosila bol u svojoj duši i pokušavala da u drugaricama nađe sestrinsku ljubav.

– Dugo smo se borili za Jelenin život, mama i tata su stalno bili u inostranstvu, gde su je odveli na lečenje. Ostajala sam kod kuće i čekala da se vrati, nadajući se da će ozdraviti. Nažalost, desilo se najgore. Koliko mi je nedostajala shvatila sam kasnije kada sam je tražila u raznim drugaricama i mnogo puta se opekla. Trajala je ta potraga dugo, dok jednog dana nisam pročitala Madoninu izjavu. Ona je rano ostala bez majke, nikad je nije prebolela i rekla je da je uvek tražila mamu u drugim ženama kojima je bila okružena. Kada je posle dugo vremena shvatila da je niko ne može zameniti, da je majka jedna i jedina, postalo joj je malo lakše. Tako je i meni sad, samo malo lakše.

Bebi vs. Halid

Pošto je Ivana Stanković beogradsko dete, očekivali smo da nam ispriča i neke anegdote s asfalta, sa prvih žurki u kraju, ali ona nam pokazuje najdražu fotografiju na kojoj kao devojčica tera ovce!

– Preko godine sam živela samo za odlazak kod bake i dede u Bosanski Petrovac. Već u januaru bih birala šta ću da ponesem od garderobe, koju kombinaciju ću nositi na seoskim igrankama. Meni je tamo bilo lepše nego u Beogradu, sve sam radila od poslova, uživala sam. Naravno, kao Beograđanka uvek sam bila velika zvezda kada dođem, a za Bosnu je vezano moje prvo i jedino foliranje u životu. Iako sam potpuno dušom pripadala tom kraju, ipak sam razumela da je to što sam iz Beograda na velikoj ceni, pa sam tako, kad su me pitali na jednoj igranci koju muziku slušam, odgovorila Bebi Dol, jer ona mi je delovala kao neko najbeogradskiji. I onda su pustili njenu pesmu, a pošto je nisam znala, uopšte nisam ni ustala da igram. Ali kad je na red došao Halid Bešlić i „Dijamanti“, skočila sam i počela da igram i pevam, na šta me je jedan dečak pogledao i rekao: „Zašto si lagala? Ti ne slušaš Bebi Dol!“ Pocrvenela sam do ušiju i tada rešila da više nikada tako nešto ne uradim.

Obećanje je održala do kraja, pa svoju ljubav prema narodnoj muzici pokazuje i na snimanjima kada do daske odvrne omiljene narodnjake. Gradska legenda kaže da su neki fotografi odbijali da rade s njom zbog toga i da su prekidali snimanja.

– To se desilo samo jednom s nekim nabeđenim fotografom koji kao nije mogao da podnese tu muziku. Rekla sam da nema problema i da ne mora ni da me slika, ali naravno da je nastavio. Obišla sam ceo svet, slikali su me najpoznatiji i najplaćeniji svetski fotografi, i onda u Beogradu naletim na takvog čoveka. A pre izvesnog vremena sam radila sa njegovim mnogo priznatijim kolegom Andrejom Damnjanovićem, kojem nije smetalo što sam na snimanju neprestano slušala pesmu „Januar“ od Ane Nikolić i odlično smo uradili posao. Volim folk muziku iako su moji roditelji slušali grupu ABBA, Čolu i Balaševića. Dok su moji vršnjaci kupovali „Bravo“ i lepili Madonine postere, ja sam kupovala „Sabor“ i lepila Brenu po zidovima.

Leptirići u stomaku – U Bosni se prvi put i zaljubila

– On je bio najlepši dečko kog sam videla. Potpuno je odudarao od svih mladića tamo: plav, visok, imao je prelepe crte lica. Podsećao je na Alana Forda iz stripa. Lepo se oblačio, imao je dve sestre. Posle sam uvek tražila takve muškarce, zgodne, lepe i nežne, a interesantno je da su sve moje velike ljubavi imale sestre. Mislim da su muškarci iz takvih porodica mnogo pažljiviji i nežniji, da nas bolje razumeju.

Ne veruje u ono nepisano pravilo da su najlepše žene najtužnije u ljubavi, iako je već neko vreme sama.

– Ne mogu lepe žene da budu nesrećne, jer im se udvaraju, žele njihovo društvo. Ali, za ljubav je potrebna sudbina, i hemija i sreća i da se zvezde poklope, a to vrlo često nema veze s lepotom.

– Najsrećnija sam u fazi zaljubljenosti, tada sam i najlepša. Početak svake ljubavi mi je najidealniji i to bih želela da zamrznem, da taj osećaj traje zauvek. Meni stalno trebaju leptirići u stomaku, cveće, mali znaci pažnje, da treperim, da iščekujem trenutak kada ćemo se videti. Kada shvatim da toga više nema, rastužim se. Mnogi kažu da to nije zrelo razmišljanje, ali zar sam ja rekla da sam zrela?! A kod mene je sve ili ništa, tako da ću u brak ući iz velike ljubavi ili toga neće ni biti, verujem u ljubav za ceo život. U svakom slučaju, čekam da se uda Severina, pa ću onda ja. Ona je malo starija od mene, još nije stala na ludi kamen, pa i ja imam još vremena.

Tom Kruz me je oduševio, Brus Vilis ne!

Ivana je kroz posao upoznala svetski džet-set, sa mnogima je i sarađivala. Sa Brusom Vilisom radila je kampanju za naočare „polie“, Roberta Kavalija zna od njegove prve revije, Đorđo Armani ju je nagovorio da se ošiša.

– Što su ljudi veće zvezde, to su jednostavniji, u to sam se uverila kada sam upoznala Toma Kruza. Bez obzira ma to što ga ne krasi visina, on je neverovatno harizmatičan, s neuobičajenom energijom, pa nije čudo što je tu gde jeste. A s druge strane, potpuno opušten, šarmantan, prirodan, pristupačan. Oduševio me je. Tako nešto ne mogu da kažem za Brusa Vilisa, ali da ne bih razbijala iluzije ženama koje ga vole, reći ću samo – ne! Od poznatih dama izuzetna je moja koleginica Kristi Tarlington, koju sam upoznala na vrhuncu njene karijere. Prelepa osoba i spolja i iznutra. A potpuna suprotnost svojoj lepoti je model Jasmin Gauri, koja je, slobodno mogu reći, najneprijatnija i najnesimpatičnija osoba koju sam upoznala.

Izvor i foto: pulsonline.rs, blic.rs, M. Crnogorac