Jelena Bajić Jočić Biografija

Jelena Bajić Jočić je rođena 24. marta 1980. godine. Suprug joj je Predrag Jočić, ima ćerku Sofiju, roditelji su joj Radoš i Milena, brat Nedeljko. Sa bratom i suprugom vlasnik je producentske kuće Contrast Studios. Režirala je dokumentarac Kako smo češljali babu i film Led. Završila je Camberwell College of Art i Huron University USA. Ona je ćerka glumca i reditelja, i sama u ovom poslu. Školovala se u Londonu, ali je rešila da se vrati porodici i korenima, a mašta da jednog dana ima svoj vinograd i da pravi vino.

U veliki svet filma zakoračiće ovih dana, premijerom svog prvenca, filma „Led” koji je radila po čuvenoj melodrami svog oca Radoša Bajića, nastaloj pre 35 godina.

— Nije Radoš bio taj koji me je naterao da režiram film. To je bilo u meni, odavno. Sa 16 godina sam počela da pišem scenario. Prvo sam snimala spotove, reklame. Neke sam i montirala. Prošla sam razne faze. Monodrama „Led” je tekst uz koji sam rasla. Sećam se, kroz maglu, kako se igram u kući, a iza čujem Radoša kako vežba tekst za predstavu. Mnogo sam vremena provodila na selu. Dok sam bila mlađa, svake godine išla sam u berbu kukuruza kod babe i dede. Dakle, nije mene Radoš „naterao” da režiram, ali je tačno da smo u našoj firmi imali u planu da kada završimo snimanje serije „Selo gori” ekranizujemo „Led”. Razmišljali smo da bi bilo lepo da 35 godina posle pisanja i nastanka monodrame, bude snimljen i dobar film. Iskreno, nije mi padalo na pamet da ja režiram. Onda je Radoš došao kod mene i rekao: „Evo, ja imam predlog, i želim da ti ponudim da ti režiraš.”

SAMO PORODIČNO

— Bila sam dirnuta njegovim predlogom, njegovim poverenjem da neko drugi priča tu priču. Prihvatila sam jer sam osećala da mogu i želela sam da „izađem na crtu” tom izazovu.

Jelena je, ipak, bila na tragu nekih drugih odluka i drugačijeg života.

— U Londonu sam studirala primenjenu umetnost, na London Institut of Art, istovremeno i na jednom američkom univerzitetu u Londonu. Kad sam završila studije, vratila sam se ovde jer sam privržena i porodici i zemlji. Ipak, razmišljala sam i tome da se vratim u London i nastavim školovanje. Međutim, sticajem okolnosti počela sam da radim u Beogradu, skupila sam ekipu mladih reditelja, počeli smo da snimamo, uključio se i moj brat. Upoznala sam i Peđu, koji je tada bio snimatelj, počeli smo da radimo, da se družimo, zavoleli smo se, venčali, dobili dete, i tako, evo me, tu sam.

Onda sam sa suprugom i bratom osnovala firmu. Kao i moj otac, nekada. Jer, Radoš je davno, sa našom mamom Milenom, još osamdesetih pokrenuo jednu od prvih privatnih produkcija u Srbiji. Dugo su radili zajedno, ali je u jednom trenutku Radoš rešio da se povuče iz glumačkog posla. i taman kada smo mi osnovali firmu, Radoš je počeo da piše scenario za „Selo gori”, pa smo onda svi krenuli zajedno u taj posao.

Tu sam počela da radim kao producent i organizator, ali pošto smo mi mala porodična firma, imamo zadatak koji bi trebalo da se obavi i onda to svi radimo. Samo tako može da se uradi posao. Zajednički.

— Rođena sam u Beogradu. Moj otac je uvek bio slobodan umetnik, nikada nije pripadao nijednom pozorištu. Naša mama je napustila svoj posao da bi pratila Radoša, a on je tada mnogo putovao. I moj brat Nedeljko i ja živeli smo na terenu, po hotelima, na snimanjima s Radošem. To je valjda i jedini način da porodica ostane na okupu. U takvom okruženju nije ni čudno što sam već sa devet godina napisala prvi skript. Kod mojih roditelja nikada nije postojao stav „vi ste deca i ne treba da učestvujete u našim poslovima”. Naprotiv, od početka smo znali sve kroz šta prolaze, i dobro i loše. Radoš je uvek gledao da bude koliko god je moguće više s nama. On nije od onih glumaca koji su sedeli po kafanama i bifeima pozorišta. Njegov je uslov bio, to je poznato, kada ga angažuju, da pola honorara ode na plaćanje hotela za nas, za porodicu. To da smo snažna i povezana porodica, to nije fraza. Mama je ekonomista, i baš u to vreme kada je ostala trudna s Nedeljkom, dobila je ponudu da bude direktor marketinga „Galenike”. Odbila je. Verujem da joj nije žao.

KAO OBIČAN SVET

Ako imate tako energičnog oca, možda i nemate mnogo izbora. Ali, Jelena ima iznenađenje.

— A, pa vi ne poznajete moju majku! Kakvu tek ona ima energiju. Mislim da je njihova životna priča za film. To kako su oboje krenuli iz velike nemaštine, iz veoma skromnih porodica, bez igde ikoga, i ičega. I sve su stvorili sami. Uspeh koji je proizašao iz serije i filma „Selo gori”, to je posledica našeg danonoćnog rada. Mi smo rudari, mi nismo nikakav džet-set. Članove moje porodice ne možete da vidite ni po kafićima ni po žurkama. Retko kad smo na nekoj premijeri.

Ne, mi radimo, crnčimo, i posvećujemo se svojoj deci, i samo iz toga može nešto da se stvori. Nije tačno da je moj otac išta dobio zbog nečeg drugog, osim zbog svog napornog rada. Ljudi ne znaju, ali za „Selo gori a baba se češlja” u RTS-u smo morali da prođemo sve recenzije i provere, kao da je bilo koji početnik došao i doneo rukopis. Bio je to ozbiljan i težak put. E, onda je ta velika gledanost povukla da RTS poželi da program koji se gleda produži da emituje. Naravno, u jednom trenutku Radoš je rešio da serija treba da stane i mi smo ga podržali u tome.

BEKSTVO IZ LONDONA

— Još posle osnovne škole dvoumila sam se između grafičke škole i gimnazije. Otišla sam u gimnaziju, ali nisam zaboravila onaj drugi deo sebe. Onda me je posle trećeg razreda gimnazije uhvatilo ono što je tada bilo popularno u Beogradu, da jednu godinu srednje škole završim u Americi. Spremala sam se za Njujork, ali sam se u jednom trenutku uplašila daljine, odgovornosti. Pokolebala sam se i odustala. Zato sam rešila da idem u London na studije. iako sam mogla da ostanem, izabrala sam da se vratim, zbog mog odnosa prema korenima, porodici, Srbiji. Shvatila sam da nikada ne bih volela da imam porodicu u Londonu. To je grad koji ti nudi da vidiš sve, najbolje koncerte, najbolje izložbe, da naučiš mnogo. Ali, za život porodice je surov. Jedan poznanik mi je tamo rekao: „Nadam se da ćeš i za nekoliko godina imati taj sjaj u oku, jer ga ovaj grad svima ugasi.” Da bi tamo mogao sebi da priuštiš trenutke slobode i opuštenosti, moraš mnogo da radiš. Nema prostora slobode, spontanosti. Ja maštam da jednog dana živim negde van grada, u prirodi. Da imam svoj vinograd, da pravim vino. Pa, ja sam umela pravo iz Londona da odem kod babe i dede na selo u Medveđu, da pravim vino, i da uopšte ne svratim u Beograd. I odatle pravo nazad u London. Takav je i suprug.

Jelena Bajić Jočić

Jelena Bajić Jočić

Izvor i foto: pulsonline.rs, filmske-radosti.com, T, Čanak

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*