Jelena Đokić Biografija

Jelena Đokić je rođena 24. maja 1977. godine. Njen suprug je Svetozar Cvetković i imaju ćerku Klaru. Igrala je u preko 40 predstava, osam filmova, najmlađa je Sterijina dobitnica, dobila je nagrade „Zoran Radmilović“, „Miloš Žutić“, „Avdo Mujčinović“, Gran pri festivala u Kotoru. Ima i dve filmske nagrade: dve Zlatne mimoze, Zlatna Arena. Po zanimanju je glumica. Split – Mladenovac – Herceg Novi – Cetinje – Beograd, tako je izgledala njena maršruta pre nego što se popela na pozorišni tron. Sada se oseća krajnje ispunjenom zahvaljujući suprugu Svetozaru Cvetkoviću, ćerki Klari i, naravno, prijateljima.

Možda ponekog i zavara njeno dečje lice i krhka građa. Ali kada progovori, na sceni ili negde u vašoj blizini, odmah vas natera da drukčije razmišljate o njoj. Jelena Đokić, glumica koja dominira scenama beogradskih pozorišta, rođena je u Splitu, ali kao većina dece iz oficirskih porodica u jednom trenutku nije imala mnogo izbora. Moralo se sklanjati. Iz Splita je, kao četrnaestogodišnjakinja, stigla u Mladenovac kod familije, bez roditelja, one paklene 1991. godine, u završni razred osnovne škole. Bila je to prva od mnogih „totalnih” selidbi, ali prvi rez uvek je najbolniji.

— Imala sam četrnaest godina, bila sam primeran đak, omiljen u kolektivu. Družili smo se na ulici, Split je bio bezbedan kada sam bila klinka, a ja sam bila od onih koje uvek među prvima biraju za druženje, bila sam spretna u svemu. Onda odjednom postaješ nepoželjan, a oni loši postaju nosioci neke nove reči, nove priče. To ti do te mere poremeti sistem da kada je došlo vreme da bežim, da idem, ja sebi nisam dozvolila da patim zbog toga. Da li je to bio prkos, inat, ne znam, bila sam klinka i još sama. S mora sam stigla na sneg po kome nisam umela ni da hodam, a do škole je bilo 40 minuta.

– Padala sam po njemu kô kruška. Mislim da sam se na rez preobratila baš iz te kontre. Srećom, uletela sam tada u ruke svoje sestre Gabrijele, koja je već tada bila potpuno u svetu rokenrola, andergraunda, bendova, proba. I ja sam iz pop-kulture, „New Kids on the Block”, do kraja uletela u rokenrol, u kome sam do dana današnjeg. Ne mislim sada da je uopšte bilo loše to što mi se desilo, ne. Dobro je stajati na svojim nogama. Često sam ostajala bez baze, stvoriš negde neke ljude, pa se premestiš, i onda se pitaš šta ćeš sad s onim. Vremenom, to iza tebe bledi. Ali, neki kontakti traju i danas. Izabrala sam da nikada ne patim za onim što je bilo ranije.

Cetinjski život

Ubrzo su roditelji i brat stigli u Herceg Novi, pa je i ona otišla kod njih, i tamo završila srednju školu, a onda na Cetinju upisala Akademiju.

— Te godine na Cetinju sto kandidata, a u Beogradu 800! I naravno, linijom manjeg otpora, odem na Cetinje. I prime me. Nikada nisam zažalila. Tamo je stvarno postojala oaza umetnika, bili smo zajedno mi, Muzička i Likovna akademija. Svi smo se ozbiljno bavili time. Ono što sam ja tada naučila o muzici i slikarstvu, nikada više nisam. I plus živiš u studentskom domu, gde si samo utorkom i četvrtkom imao toplu vodu. Ostalim danima greješ na lonče. Pristaneš na to. Ali, tu iskristališeš svoju želju. A kada završiš fakultet, onda si svoj čovek. Budući da mi nemamo nikoga u Crnoj Gori, ni rođake ni nekretnine, ja sam birala gde ću da živim i radim. Mogla sam da ostanem u Podgorici i budem na nekoj plati, iznajmljujem stan i tako živim, ili isto to u Beogradu. Nikada u životu nisam pomislila da bih živela u Podgorici. Nikada mi ona nije ličila na mesto kao ostvarenje mog sna, ili mog života. Beograd mi je makar pružao tu iluziju da živim život onako kako ja hoću, da gledam ljude koje hoću, da slušam muziku koju hoću, izbor neograničen, svega koliko hoćeš. Jedini grad koji sam izabrala za život bio je Beograd.

Prvo, pa Sterija

— „Bokeški D-mol”, moja diplomska predstava, donela mi je sve nagrade. Bitno je da ti se to rano desi kao meni. To me je lansiralo u pozorišne krugove. Bila sam najmlađi dobitnik Sterijine nagrade, pa je stigao i „Miloš Žutić”, pa „Zoran Radmilović”. Tako su krenule i uloge, a ja sam sav svoj egzibicionizam zadovoljila scenskim dejstvom. Ta predstava desila se pre Beograda, a glavni grad me je polako prihvatao kroz posao. Sa svakim projektom dolazila su nova poznanstva i novi prijatelji. Nisam ja hrlila da osvojim Mont Everest, išla sam polako. Imala sam svoju bazu ljudi koji nisu imali veze s teatrom, imala sam kome da se poverim, s kim da se zabavim, ali je i profesija s vremenom širila krug poznanstava i prijatelja. Sada je već dovela i do kumstva.

— Poslužiću se citatom kojim se završava film „Kako su me ukrali Nemci”: „Dva najlepša osećanja koja čovek može da doživi jesu osećanje ljubavi i slobode. Problem s tim je što kada imaš jedno, ne možeš da imaš drugo. Isključuju se, ili je dobra stvar — kada imaš jedno, drugo ti i ne treba.” Ja sada ne mogu da kažem da sam uspela da pronađem apsolutnu ljubav ili apsolutnu slobodu, jer je to u normalnom životu nemoguće, ali mislim da sam se izborila za to, makar iluzorno. Ljubavno gnezdo koje sam formirala, za koje smo se borili, izborili i dali mu legitimitet i postojanje, sada sebično i ljubomorno čuvam. Ne tražim da iko to razume, to je nešto što je moje, i u čemu sam ja srećna.

Ljubav, to je broj jedan, najvažnija stvar. Sloboda, druga. Mislim da sam dotakla nešto što se može nazvati osećanjem slobode upravo svojim scenskim postojanjem, svojim pozivom. To što ja smatram slobodom trenutak kada počne predstava, to je nešto što je opet samo moje. Nešto gde postojim ja, partner, dogovoreni postupci koji će se razmeniti, a sve ostalo je nešto neobjašnjivo, čime samo ja u tome trenutku gospodarim. I to je nešto u čemu me treći ne zanima. Ne zanima me nikada šta misli neko ko to gleda. To je nešto moje. Ja sam neko ko nema tremu ni pred kakav događaj, premijere, nastup. Svoje filmove ne gledam, kritike ne čitam, jednostavno to je moja sreća, to je moja sloboda.

— Moj sklop ličnosti je takav da moram imati bazu. Bez baze bih se poprilično rasula, u raznoraznim porocima i potrebama. I mislim da sam to, dolaskom Klare u moj život, genijalno izbalansirala, jer sve je pitanje mere, a njenim dolaskom ja sam meru pronašla. Nije posao sve. Zato i mislim da sam, otkako ona postoji, kvalitetnija u glumačkom poslu jer postoji period „od do” kad sam glumica, a posle toga postajem majka. Klara je van svih pojmova, ona je baza.

U glumi i izvan nje

Ljubav s glumcem Svetozarom Cvetkovićem, sloboda i Klara, neprikosnoveni su Jelenini životni stubovi. Ipak, ima mesta i za prijatelje.

— Važni su, naravno, i familija i prijatelji. Oni su ono što nosiš, što nema veze s poslom, a što je potrebno da se neguje do kraja. Ipak, imam sreću jer se kroz naš posao brže zbližavamo. Svi su oni užasno zanimljivi frikovi. Čini mi se nekada da ne postoje ni u jednoj drugoj branši zanimljiviji tipovi, toliko su ovi moji nenormalni. Nekako se i taj posao predstave lako može poistovetiti sa izlaskom, pošto su se meni izlasci desetkovali, nema ih više. Ali to druženje koje će se dešavati na sceni, i onih sat-dva posle predstave, to je sasvim dovoljno da zadovolji sve moje potrebe. Tu se toliko ismejem, upecam genijalne komunikacije koje mi daju stimulans, ili me pomaze za neka moja razmišljanja, ono „da, u pravu sam, još neko tako razmišlja”, a to je ponekad dobro da ti se desi.

– S druge strane, važno je da imaš i prijatelje koji nemaju nikakve veze s poslom. Recimo, jednom od mojih najboljih prijatelja nikada nije palo na pamet da uđe u pozorište, na moje filmove. Uradi to baš ako ga nateram nekada, to je tip kome je glupo što je premijera… I moja familija, koja živi u Herceg Novom, nema pojma šta se dešava u pozorišnom životu Beograda. Ja sam, jednostavno, njihova ćerka, a svi moji prijatelji dole su moji galebovi i niko od njih maltene i ne zna da sam ja glumica. Mislim da su to fantastični balansi.

Bubnjar rokenrol benda

Samouverenost kojom osvaja ljude očigledno je nepatvorena. I brzo je obrađena kao važan sastojak života.

— Veoma je bitno da skapiraš šta želiš kada si srednjoškolac. Naravno, kroz osnovnu i srednju, do osamneste, ti moraš da radiš ono što od tebe očekuju porodica i društvo, ali kada napuniš osamnaest, moraš da kažeš: „E, sada ja biram.” Moja situacija bila je takva da sam toliko bila sama u svemu, pa sam grizla do kraja. Izlazila sam, družila se, ali je odluka bila doneta. Na drugoj godini studija imala sam prvu predstavu, u koju sam uskočila i koja je dobila katastrofalne kritike. Naravno, ti još ne veruješ da si ispravan u svemu tome što radiš, i poljulja ti se svet. Srećom, nakon deset dana imala sam novu premijeru i isti kritičar napisao je hvalospev o meni. Tu sam se pozdravila s kritikom i odustala od toga da će mi to mišljenje ikad nešto presudno značiti. Opet ću citatom da se objasnim. Neko pametniji od mene rekao je: „Pravi kritičar je onaj koji uspe isprovocirati umetnika, a pravi umetnik je onaj koji se ne da isprovocirati od strane kritike.” Daleko od toga da sam ja sada pravi umetnik, ali bar ne dam da kritika dođe do mene i da me provocira.

— Ja bih, u stvari, najviše volela da mi bog baš nije prdnuo u uvo kada sam se rodila. Volela bih da imam malo jači sluh, a najviše bih volela da umem da pevam i da imam svoj bend. Moj alter ego mogao bi da bude bubnjar u rok bendu. To sam ja, u stvari!

Jelena Đokić

Jelena Đokić

Izvor i foto: WP, pulsonline.rs

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*