Jelena Genčić Biografija

Jelena Genčić je rođena 09. oktobra 1936. godine u Beogradu, tadašnja Kraljevina Jugoslavija. Ona je jugoslovenska i srpska rukometašica i teniser i teniski trener. Posle povlačenja iz sporta sredinom sedamdesetih godina XX veka počela je karijeru kao teniski trener, gde je imala dosta uspeha u otkrivanju i podučavanju budućih velikih šampiona Novaka Đokovića, Monike Seleš i Gorana Ivaniševića. Rođena je kao jedna od sedmoro dece. Otac Jovan i majka Hermina su iz ugledne srpske porodice. Njen deda Lazar Genčić studirao je medicinu u Beču, pre povratka u Srbiju i postao prvi hirurg u zemlji. Posle izbijanja Prvog svetskog rata, uzeo je aktivnu ulogu u srpskoj vojsci, preživeo je iscrpljujući konflikt sa činom generala. Brat njenog dede je Đorđe Genčić koji je obavljao funkciju ministra unutrašnjih poslova u vladi Nikole Pašića.

Uz sportsku karijeru i 45 godina na TV-u, uradila je emisije za koje je dobila sva moguća priznanja, kao i najznačajnije za Životno umetničko ostvarenje i za seriju o Njegošu. Po zanimanju je bila profesionalna sportistkinja

Sama sebi kažem: „Jeco, smanji tempo“, a umesto da smanjujem, još ga povećavam. Nije mi dosta što sam leti na terenu, nego sam i zimi, iako sam po rukama i nogama imala promrzline koje sam dobila u balonu. Ali pojavilo mi se novo dete, Marija Elenova iz Skoplja, pa umesto da smanjim rad preko zime, ja sam ga udvostručila – sa osmehom priča Jelena Genčić, žena čije se ime najčešće spominje uz Novaka Đokovića, Moniku Seleš i Gorana Ivaniševića, a iza koje stoji karijera višestruke prvakinje države u tenisu, reprezentativke u rukometu i 45 godina rada u kulturnom i obrazovnom programu RTS-a.

 Okružena svojim šarplanincima, vitalna, krepka i energična, Jelena nam priču o sebi počinje pričom o Moniki Seleš:

– Upoznala sam je kada je imala osam godina, bila je sićušno, malecno stvorenje, vrlo inteligentna, kao spužva je upijala sve savete. Njeno mentalno stanje bilo je daleko iznad fizičkog. Imala je izuzetnu koncentraciju i želju da bude naj-naj. Radila sam na njenoj tehnici, naučila sam je da bude u terenu, jer je onda njena lopta bila jača. Igrala je i forhend i bekhend sa dve ruke jer je trenirala sa teškim profesionalnim reketom. Učila sam je da igra kratke dijagonale dok ne ojača i ne poraste, što je bila njena taktika kojom je napravila najveće iznenađenje u Davosu, kada je igrala u finalu sa Kris Everet.

Sve jače igračice tukla je kratkom dijagonalom. Plašila sam se da treneri brzo ne uoče taktiku, zato sam je naučila draj volej. Prvi je iskoristila do maksimuma u finalu EP u Hajdelbergu, kada je imala 12 godina. Izgubila je prvi set, u drugom je gubila sa 4:2 i njen otac Karolj izbezumljeno je došao do mene. Rekla sam mu da ode i da joj došapne „draj volej“. Shvatila je, dobila je 6:4 i 6:0. Posle su mnoge svetske profesionalke to primenjivale. Karolj je završio Fakultet za fizičku kulturu, bio je karikaturista i reprezentativac u troskoku. Jednog dana mi je rekao: „Hoću da mi nađeš stručnjake koji će izračunati u kom je momentu najoptimalnije da udari loptu, da lopta ide najjače, a da ona daje najmanje snage. Evo ti njena visina, težina, dužina ruke s reketom, bez reketa, visina lopte.“ Bila je to preteča današnjeg kompjuterizovanog posmatranja igrača, to je Karolj shvatio. Našla sam stručnjake koji su to izračunali. Onda je Karolj 50 lopti vezao kanapom i okačio na određenu visinu. Na moje „sad“ Monika je udarala loptu. Bila je neverovatno precizna. Sigurno je i meni to pomoglo u radu s Noletom. Sada ne mogu da dođem do njega, mi se ne viđamo i ne čujemo, nažalost.

Atomski Novak

Sećanje je s Monike neosetno kliznulo na Noleta, a Jeleninim licem smenjivale su se senke nežnosti i sete:

– Tako sam i Noleta učila, nisam ga trenirala za danas, nego za budućnost. Tačno sam znala da će tenis u budućnosti biti atomski, udarački, da će se igrati na brzim terenima, a da će teniseri fizički biti pripremljeni do maksimuma. Tada su vladali Agasi, Edberg, Sampras, to je bio fin tenis, ali budućnost traži napadače, zato sam ga učila da napada. I on je bio vrlo nežan i nedovoljno fizički pripremljen. Roditelji su mu imali palačinkarnicu na Kopaoniku, niko iz Partizana nije hteo da uzme malog Noleta. Pitala sam ih zar ne vide budućeg pobednika. Ja sam ga videla u trenu, intuitivno, tu sam nepogrešiva. Postoje dve izuzetno važne stvari u tenisu, moć brzog reagovanja i koncentracija, i to sam odmah uočila. On je danima gledao, slušao, pitao, razumeo sve što sam mu govorila. Puštala sam mu Betovena i Vivaldija, terala ga da čita, učila ga da novac nikada ne sme da mu bude glavni motiv za igranje tenisa. Vežbali smo kako će podići prvi grend slem pehar. Bilo mi je jasno da će tenis u narednim godinama iziskivati fleksibilnost do maksimuma, agilnost, startnu snagu, ali ne i snagu. Srđanu sam rekla: „Gledam visinu vas i vašeg oca, Nole će izrasti na oko 180 cm. Treba da bude strašno elastičan, ja ću tako da ga vežbam. Ako vežbamo snagu, patosiraćemo ga, razvićemo mu volumen mišića, snažne ruke i noge, tako će moći da izdrži puno, ali gubi elastičnost i parametre koji će biti potrebni za tri-četiri godine.“ Bila sam u pravu, vidite kakav je danas, najelastičniji, ima najbolji rad nogu. Govorila sam mu: „Ima da mi radiš fitnes na terenu, tu si ti gospodar.“ Rekla sam mu da je budućnost njegova. On u sledeće dve godine mora da bude prvak sveta! Ako to sad ne postigne, teško da će to uraditi kasnije jer dolazi plejada strašno spremnih, talentovanih igrača od 19 godina.

– Evo, ovaj Crnogorac u Kanadi, on će biti među prvih pet u svetu. Nažalost, Nole i ja nismo u kontaktu, a htela bih da mu kažem neke stvari u vezi sa tehnikom, ali i osećanjima. On je veliki emotivac i ako oseti da presija dolazi iz najbližeg okruženja, vrlo negativno reaguje. Raduje me što je neke stvari shvatio. Dugo se nismo čuli, nije to uticaj roditelja, nismo ni u konfliktu, ali to ipak ne liči na njega. U početku sam se pitala zašto se ne javlja na mobilni, a dok je stanovao na Banjici i zašto ne skokne do mene. Odlazila sam na aerodrom da ga čekam i on bi mi rekao: „Jeco, brzo mi kaži, jesam li ono uradio?“ „Jesi sjajno, dođi kod mene da ti još nešto kažem.“ Nije nikad stigao. Sigurno misli: „Jeca razume“, tako ja to tumačim.

Dolaze drugi

Iza Jeleninog bogatog trenerskog iskustva ostale su godine profesionalnog bavljenja sportom. I blago gorak ukus u ustima koji pokušava da sakrije kada se seti poslednjeg susreta s Monikom i nedefinisanog rastanka s Noletom:

– Igrala sam za ono vreme neverovatan tenis, ubitačan servis i na mrežu. Reagovala sam strašno brzo. Nole je jednom rekao da tenis za publiku počinje da biva dosadan, učila sam ga da ne sme da igra po šablonu, da protivnik ne sme da zna da li će udariti slajs ili spin. Vilander i Mekinro sad priznaju da je Nole jedini igrač u svetu koji osmišljava poen. To je inteligencija u igri, duhovitost, to je ono čime Nole pleni i svi priznaju da je on podigao tenisku igru. Ako produži tako da igra, viđen je za prvo mesto. Nisam u sukobu sa Srđanom, on ne ferma mene ni ja njega. Nikada on nije loše govorio o meni, naprotiv, u početku je govorio: „Da nije bilo Jelene, ne bi bilo ni Noleta.“

– Ipak, ni sa kim nisam u kontaktu. Monika me je napustila posle Hajdelberga, kad je otišla kod Bolitijerija. Pred odlazak bili smo 14 dana zajedno, Karolj mi je rekao da idu u Portorož da se odmore, a otišli su u Ameriku. Saznala sam to iz novina kad sam krenula na dogovoreni sastanak s njima. Otišli su bez zbogom. Razlog? Kad napraviš uspeh, više nisi potreban. I kod Srđana je tako, sad je on šampion. Oni koji su doprineli uspehu Monike i Noleta ne postoje, još sam ja najčešće pominjana. „Jelena je moja teniska majka“, govorio je Nole. Oni odoše, ali dolaze drugi.

Dedina gvozdena ruka

Ipak, s osmehom na usnama završila je priču o „svojoj“ deci Moniki i Noletu, a onda su joj iz sećanja pohrlile slike detinjstva koje se odvijalo na istom mestu gde nas je primila, u rodnoj kući na Dedinju. Poput Jelene, i njena kuća ima dugu, bogatu istoriju:

– Moj deda Lazar bio je prvi srpski hirurg i general srpske vojske iz Prvog svetskog rata, a moj tata diplomirao je na muzičkom konzervatorijumu u Beču. Tamo se oženio Austrijankom, s čime se deda nikada nije pomirio, jer se on protiv njih borio u ratu. Čak je uticao na to da se ona nekoliko puta sprovede nazad u Beč, ali je i moj otac odlazio za njom, nisu hteli da se razdvajaju. Bilo nas je već sedmoro dece kada nam je deda Lazar sagradio ovu kuću. Bila je daleko od grada, na pustom brdu, usred kukuruza i livada. Deda je dolazio na konju, a neko od nas je dežurao i kad vikne: „Ide deda“, tog momenta bi nastala tišina. Primenjivao je vojničku disciplinu, budio nas u četiri ujutro, terao nas na fiskulturu u dvorište, gde je iskopao jamu za skok udalj, bilo je uže uz koje smo se peli i po kiši i po snegu, u gaćama.

– Naš maternji jezik bio je nemački, majka je progovorila srpski kad je najstariji brat pošao u školu. Zvala se Hermiona, nadimak joj je bio Srpkinja. Jednom prilikom u prodavnici je rekla: „Ja po poslednji put vama kazati, ja ne Švabica, ja veća Srpkinja od svi vi.“ Ali deda je nije priznavao ni dozvoljavao da bude s njim za stolom. Ona je to tolerantno prihvatila, njoj su najvažnija bila deca i njen muž. Krenula sam sa četiri i po godine u školu, i to u drugi razred, gde su mi bili poznanici. Išla sam mesec dana dok direktor škole nije pitao mog oca kada će da me upiše. Vratili su me u prvi razred iako sam znala da čitam i pišem. U kući su tokom rata istovremeno na spratu bili oficiri Gastapoa, a u suterenu ilegalci, visoki partijski funkcioneri. Nemce su smenili Rusi, generali Tolbuhin i Žukov na sprat, a majka u suteren, zbog svog porekla. Onda su na red stigli partizani sa svojim porodicama. Na kraju Amerikanac diplomata. On nam je pozajmio dodž petotonac da naspemo šljakom prvo igralište za tenis. Mnoge partije i tajkuni bacali su oko na našu kuću, ali nam ne pada na pamet da je prodamo. Za vreme bombardovanja 1999. spaslo nas je sklonište moga dede Lazara, koje nas je sačuvalo i 6. aprila 1941.

Patike s cimetom

Uz brata Lazara, atletičara, i Dragoljuba, biciklistu, obojicu reprezentativce, Jelena se rano vezala za sport:

– Mama je pravila krpenjače od čarapa, pa smo jurcali za loptom po ceo dan. Bila sam muškobanjasta, sjajno sam igrala fudbal s muškarcima, ali sam bila gruba i povređivala ih. Zato su me stavili na gol. Rukometašice su videle kako sjajno branim i tako sam počela da igram rukomet. Bila sam u reprezentaciji u malom rukometu na prvom SP na Tašmajdanu, gde smo osvojili bronzanu medalju. Zahvaljujući toj medalji imam sportsku penziju, televizijska mi je sramotno mala iako sam radila 45 godina. Tenis je smatran buržujskim sportom, a mi smo ga krišom igrali na terenu nastalom usred posečenog vinograda i nasutom crnom šljakom. Kada je partijska elita počela da igra tenis, stigla je naredba da se osnuje teniska sekcija pri Domu JNA. Tereni su bili na Kalemegdanu, dolazili su kolima po nas u školu da bismo bili sparing partneri Titovim gostima. Princip igre bio je da rezultat bude tesan, ali da izgubim. Da li sam dobijala pare za to? Svašta! Oprema je bila bedna, nas troje kao vrhunski sportisti dobijali smo dve loptice nedeljno. Sad u korpi ima 150 lopti. Pošto sam igrala i na Vimbldonu, fabrika „Šlezinger“ mi je 22 godine slala rekete. Za prve patike koje su se dobijale na tačkice čekala sam satima u redu. Tek kod kuće sam otkrila da je neko umesto patika u kutiju stavio cimet u šipkama. Plakala sam, a mama je bila srećna jer je to bio vrlo redak i nedostižan začin.

Za sportiste je u vreme Jelenine mladosti bilo nezamislivo da nemaju završen fakultet. Između studija medicine, koju je volela, i klavira, za koji je bila talentovana, izbor je pao na istoriju umetnosti. Iz revolta.

– Tata je govorio da od klavira ne može da se živi, a ja sam radila grube poslove po bašti, igrala fudbal, košarku, rukomet, tenis. Nije to išlo uz klavir. Niko nije mogao da se upiše na fakultet ako nije išao na radnu akciju, a ako je bio udarnik, onda se upisivao bez problema. Srećom, moja radna akcija bio je sport. Mi smo slavili i katolički i pravoslavni Božić i Uskrs. Tata je govorio da mi verujemo u boga i partiju. Bila sam izabrana za načelnika Sedmog rejona, od kog je kasnije nastala opština Savski venac. Tata se zbog toga hvatao za glavu, govorio je: „Nećeš ti dobro proći.“ Stalno su bili neki sastanci, jednom su došle tri debele žene iz AFŽ-a. Dok su one imale hrane u izobilju, mi smo znali u kojoj bašti ima voća, pa smo išli tamo da jedemo. Pitale su ko veruje u boga, ja dignem ruku, ko ovde slavi slavu, Božić, opet ja, ali dodah i katolički i pravoslavni. Pobesnele su, ustremile se na mene, vukle me za kosu i iščupale mi sa rukava prišivene tri crvene trake koje sam dobila kao načelnik regiona. I otišle. Počela sam da plačem jer u kući nije bilo crnog konca da zakrpim rukav. Tako se završila moja politička karijera. Iz revolta sam upisala istoriju umetnosti. Istovremeno sam studirala i filozofiju jer sam tragala za odgovorima na mnoga pitanja. Nije mi bio cilj da diplomiram filozofiju, nego samo da što više saznam. Posle partije tenisa, a pred kraj studija istorije umetnosti, general Korać mi je rekao da su me upisali u tim za obučavanje za rad na televiziji jer sam bila i članica Kino-kluba Beograd. Tako je počela moja TV karijera.

Slatkiši za dugovečnost

– Sećam se svoje prve ljubavi. Nekako je sve to bilo van pameti, uz sport, obaveze, postavljalo se pitanje kada izaći, šta obući, on se lepo obukao, a ja, kako da se vratim kući, on bi da gleda neki film, a ja sam ga već dva puta gledala… Tako sam odustajala od dečka. Dirali su me, a ja sam im odgovarala da mogu i bez njih. Bilo je simpatizera. Veoma su mi se dopadali umetnički nastrojeni mladići, ali oni su bili toliko drugačiji. Nisam se nikad vezivala brakom, iako sam nekoliko puta u životu jako volela. Ova kuća je puna ljubavi, svi su se poudavali, poženili, dobili decu, zapitala sam se ko će majku da gleda. Odlučila sam da se ja brinem o njoj. A vreme je neumitno letelo. Nisam nikad zažalila što se nisam vezala brakom, imala sam prilike da vidim i dobro i loše, uvek sam bila tu da posredujem ako se neko posvađa.

Pozdravljajući se s nama, ali tek kada smo pojeli palačinke, rekla nam je:

– Dobro sam, u punoj kondiciji i stalno gladna. Nema ko da mi sprema salate koje obožavam, hranim se slatkišima, to mi daje energiju. Takva sam i takva ću biti do kraja.

Jelena Genčić

Jelena Genčić

Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, N. Milošević

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*