Josif Tatić je rođen u Novom Sadu, 13. aprila 1946. godine, a preminuo je 08. februar 2013. godine. u Beogradu. On je bio srpski filmski i poyori[ni glumac. Studirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Od 1968. godine Josif Tatić je bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali je igrao i u drugim pozorištima (SKC, Zvezdara teatar, Narodno pozorište u Beogradu i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu).
U njegove najpoznatije uloge spadaju uloge Slobodana Mihajlovića u predstavi „Šovinistička farsa“, Božidara Soldatovića „Jataganca“ u seriji „Bolji život“ i Tanasija Vitorovića u seriji „Grlom u jagode“. Rođen je u glumačkoj porodici (njegovi roditelji Branko i Hristina su takođe bili glumci). Iznenadno je preminuo 08. februara 2013. godine u 67. godini života. Iza sebe je ostavio kćerke Jelisavetu i Hristinu.
Nisu samo glumci boemi
Josif Tatić, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zvezda hit predstave „Šovinistička farsa“, čuveni Jataganac iz „Boljeg života“ i Tale iz „Grlom u jagode“, ovih dana radi, čini se, više nego ikad. Brak sa suprugom Bebom smirio je čuvenog beogradskog boema i šmekera, a ćerkica Hristina koju je dobio u 57. godini potpuno ga je preporodila. Premijera filma „Hadersfild“ u kojem igra biće 5. decembra u Centru „Sava“, završio je i snimanje RTS-ove serije „Ulica lipa“, a glumio je i u američkom filmu „Braders blum“.
– Preksinoć smo do kasno slavili završetak četvoromesečnog napornog snimanja serije Miroslava Lekića „Ulica lipa“, koja će uskoro početi da se emituje na RTS-u. Rađena je veoma kvalitetno, filmski – kaže Tatić.
Naziv zvuči nostalgično i romantično.
– I serija je takva. To je nežna priča o stanarima jedne zgrade čije se sudbine prepliću na jedan vrlo melodramatičan način. Za razliku od ovih surovih serija koje imamo prilike da gledamo, ova će biti osveženje, nešto kao neki televizijski filmski evergrin.
Film „Hadersfild“, kao i istoimena popularna predstava, čija je premijera svojevremeno bila u Lincu, započeo je život na svetskim festivalima, u Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj…
– Jeste, i iz sveta stiže u Beograd 5. decembra. Ja sam gledao dve projekcije, na festivalima u Novom Sadu i Nišu, i bili su to zaista fascinantni susreti s publikom koja je izuzetno pozdravila film. Svuda je fantastično prihvaćen i očekujemo da tako bude i u Beogradu.
Zbog čega ga treba pogledati?
– Priča je prepoznatljiva naša, današnja. O nama koji smo se našli izgubljeni u ovom vremenu koje je u stvari međuvreme. Eto, to je ta neka naša tužna priča.
Najširoj publici ste najpoznatiji kao Jataganac, pogotovo jer se „Bolji život“ besomučno reprizira i svaki put je veoma gledan.
– Najviše sam se iznenadio nedavno kada smo bili u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH na nekim gostovanjima. Kako ljudi skaču i prilaze! Neverovatno. I kod njih se ta serija reprizira i veoma je gledana.
U vreme prvog emitovanja „Boljeg života“ zvali su vas da se samo pojavite pred publikom, da vas ljudi vide uživo…
– (smeh) Svega je bilo. Zvali su u „Skenderiju“ Jelicu Sretenović i mene, samo da se pojavimo pred publikom, da stanemo na binu da nas vide. Bilo je mnogo takvih situacija. Ejdus i ja smo doživeli neverovatnu popularnost sa „Šovinističkom farsom“ koju smo igrali 1.000 puta! Mislim da nema mesta u bivšoj Jugoslaviji u kom je nismo igrali. Do poslednjeg dana pred rat.
Da li bi imalo smisla danas oživeti tu predstavu?
– Nude nam, zovu nas… Igrali smo je doskoro, a onda smo odlučili da je dosta i prestali smo da je igramo. Napisan je predlog za TV seriju „Šovinistička farsa“ od 10 epizoda i to će se verovatno realizovati. Ali kada, to samo bog sveti zna.
Mnoge vaše anegdote se i danas prepričavaju. Zbog ljubavi prema kartanju bili ste svojevremeno i kažnjeni u Savezu komunista, a spasao vas je Edvard Kardelj.
– Na partijskom sastanku su diskutovali o tome da nas nekoliko izbace iz pozorišta jer smo igrali karte u salonu pozorišta. Onda sam ja partijskom sekretaru doneo intervju s drugom Kardeljom u kome on kaže da u slobodno vreme najviše voli da igra preferans sa društvom. E, ako može Kardelj, možemo valjda i mi!
Bili ste veliki boem, sedeli s drugarima po dva dana u kafani… Da li se to druženje izgubilo danas ili ste samo vi malo spustili loptu?
– Izgubilo se, naravno, u znatnoj meri u vreme onog osiromašenja, i duhovnog i finansijskog i kakvog god hoćete. Taj prokleti rat nas je sve unazadio. Mene je dokusurio, potpuno. Pretpostavljam i ostale. Jako teško sam to podneo.
Imali ste burnu mladost: kafane, žene… Kajete li se zbog nečega?
– Mladost ko mladost… Kajem se što nije bila još burnija! (smeh) Kajem se što nisam pušio još više. Ostavio sam cigarete pre mesec dana i… Uh, strašna je kriza! Ostavio sam i alkohol, pijem samo crno vino.
Zašto se boemština najviše pripisuje glumcima? Je l’ vam zaista potrebno da kada izađete sa predstave taj adrenalin spustite alkoholom.
– Činjenica je da se kad se spuste zavese otvore sve dizne. Kada imate predstavu, ceo taj dan je podređen tome. Skoncentrisani ste. Ali kada se završi, čovek se oseća krajnje relaksirano. Ja, na primer, ne mogu ni da jedem pred predstavu, što je pogubno za ovu moju težinu. Pa kada završim, onda klopa, piće… A to se najviše taloži. Nisu samo glumci boemi. Ja sam se u tim svojim burnim vremenima, kako vi to nazivate, družio s ljudima drugih profesija. U svojim boemskim danima najviše sam pratio jednoga pisca, jednog pilota i jednog advokata. Nije bilo mnogo glumaca, ali bila je poneka glumica.
Oliveru Stonu je bilo veoma važno da sazna da li ste vi dobar čovek jer ličite.
– Meni više ličimo izdaleka, a njemu, očigledno, više izbliza. Ja sam snimao film „Spasilac“ Gage Antonijevića koji je bio u produkciji Olivera Stona. On je gledao projekciju i ugledavši mene video je sebe na platnu! Gaga mi je pričao da ga je zanimalo kakav sam čovek.
Napomena : Intervju je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 02. decembra 2007. godine!
Josif Tatić
Izvor i foto: Wikipedia, blic.rs
Komentiraj