Kornelije Kovač Biografija

Kornelije Bata Kovač je rođen 01. januara 1942. godine u Nišu. Po zanimanju je muzičar. Ima ćerke Aleksandru, Kristinu i Anju. U njegovoj karijeri se ističe Korni Grupa, osvojio je Zlatnu arenu za muziku u filmovima Bez (1972. godine) i Snovi, život i smrt Filipa Filipovića (1983. godine). Pobedio je na prvom rok festivalu 1971. godine u Zagrebu, a Egipćani su mu dali nagradu za muziku iz domaće komedije Lude godine iz 1981 godine. Počasni je građanin Subotice od 2005. godine. Napisao je roman i Crne dirke. Diplomirao je u na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. U isto vreme, počinje i njegova muzička karijera. Posle uspeha sa grupom Četiri mladića ispod Trebevića, Kornelije postaje član legendarnih Indeksa. Sa Davorinom Popovićem i ostatkom grupe dostiže zvezdane visine u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i van nje. U beogradu formira Korni grupu. Kada se grupa raspala, steći će slavu kao kompozitor najvećih hitova zabavne muzike. Da se vrati iz inostranstva, bila je njegova najteža odluka u životu. Ponosan je na ono što su njegove ćerke postigle, iako su, možda, „išle glavom kroz zid“. A, najmlađoj je od srca preporučio da se ne bavi muzikom.

Kompozitor Kornelije –Bata Kovač je studiju je svakog dana, bez obzira na to da li ima neki angažman ili ne. Kaže, radoholik je. Uredno obrijan, večito sa brkovima i naočarima, staložen i smiren. Kornelije Kovač je i profesor, i to muzike, kako piše na diplomi Muzičke akademije – odsek teorija muzike i klavir.

– Ja sam vam Vojvodina u malom – kaže za sebe, na početku naše priče, ovaj legendarni muzičar. – Otuda i ta moja smirenost. Drugačije se projektuje čovek koji je odrastao u ravnici i čovek koji je odrastao u brdovitim krajevima. Sve to ima uticaja i značaja u formiranju jedne osobe – priča nam Kornelije – Bata Kovač. Potiče iz mađarske familije muzičara iz Subotice. Deda je bio dirigent subotičke Opere, otac Josip vladao je violinom, trubom i trombonom. Brat Mihajlo, novinar, nekada ambasador u Beču, a danas voditelj Nacionalnog dnevnika na TV Pink, takođe je svirao klavir i nastupao na festivalima. Iako je „Vojvodina u malom“, Kornelije nije rođen na severu, već na samom jugu Srbije, u Nišu.

Od Kornella do Bate

– Moja majka je iz Niša. Otac je tamo nešto radio još 1940. godine, i moji roditelji su se tu upoznali, uzeli se, i ja sam se zato rodio u Nišu. Dakle, imam i mađarske i srpske krvi. Smatram velikim bogatstvom to što sam spoj dve različite kulture, potpuno dijametralno suprotne – vrelog juga i vojvođanske ravnice. To je važno za nekoga ko se bavi muzikom.

A kako je od Kornelija nastao nadimak „Bata“?

– Otac je želeo da mi da dedino ime, ime svoga oca koji se zvao Kornel. I tu su nastali problemi, jer se majka, koja je rođena Nišlijka, našla u čudu. Kako će sad dete da se zove Kornel usred Niša, za vreme okupacije?! Zamislite tu situaciju, većina Nišlija bi mislila da sam Nemac. Pronašli su kompromisno rešenje i nadenuli mi ime Kornelije, jer je postojao još jedan takav – Kornelije Stanković, naš kompozitor koji je, takođe, imao veze i sa Mađarskom i sa Srbijom.

–Moje ime i dalje mi je čudno i imam neki specifičan odnos prema njemu. Previše mi je nekako mekano. Da je moglo da ostane Kornel, koje je tvrđe, jače, snažnije. Kornelije je, onako, blago, romantično. S obzirom na čudno i dugačko ime za niški kraj, ljudi su me tamo kasnije prozvali Bata i tako sam ostao Bata!

Taj miris zove…

Posle okupacije porodica Kovač preseljava se u Suboticu, odakle je i glava kuće, otac Josip. Očigledno podstaknut pitanjem o svojoj prošlosti, Bata Kovač se sa smeškom vraća u ulicu svog detinjstva i pokušava da se priseti što više detalja, koliko zbog čitalaca toliko i zbog sebe. Da za-borav ne bi progutao te najlepše dane života.

– Ulica mog detinjstva zvala se Šantićeva – kaže, sa lakoćom kao kroz stih – i bila je slepa, dakle ćorsokak. Naša porodična kuća bila je poslednja u nizu. Tom ulicom nisu prolazila vozila, pa smo mogli da igramo fudbal po ceo dan. To je bilo sjajno detinjstvo. Imao sam tri drugara koji su bili Mađari i sa kojima sam nerazdvojan. Naravno, u to vreme govorio sam mađarski, a govorim ga i sad, ali ne više tako ispravno. Nažalost, ne znam da pišem na tom jeziku, dok moj brat Mihajlo i govori i piše, jer je u gimnaziji kao drugi jezik uzeo mađarski. Porodičnu kuću delili smo sa dedom i babom, oni su živeli u jednom krilu, a mi u drugom. Imali smo baštu sa malim vinogradom i malim voćnjakom, golubarnik sa 50 golubova i to je nama klincima izgledalo kao jedno ogromno prostranstvo. Iz detinjstva najsnažnije pamtim jedno divno drvo ljubičastog jorgovana i drvo zove, koje je imalo tako neverovatan miris. I sada kad kažem zova, ja vraćam taj miris u nozdrve. taj jaki miris, zauvek je ostao u meni. I dan-danas po prodavnicama tražim sok ili čaj od zove.

Beograd je san

Sa devetnaest godina Kornelije Kovač već je znao čime će se baviti. Odlazi iz Subotice i pokušava da upiše Muzičku akademiju u Beogradu, ali mu to ne polazi za rukom. Odlazi u Sarajevo i tamo uspeva da diplomira na Muzičkoj akademiji, na odseku teorija muzike i klavir. U isto vreme, počinje i njegova muzička karijera. Posle uspeha sa grupom „Četiri mladića ispod Trebevića“, Kornelije postaje član legendarnih „Indeksa“. Sa Davorinom Popovićem i ostatkom grupe dostiže zvezdane visine u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i van nje. O tom periodu njegovog života decenijama se pisalo i sve se zna. Ono što je nepoznanica jeste motiv koji ga je vodio da iz grada u kome je uspeo i stvorio ime i prezime, Sarajeva, ode u Beograd.

– Još dok sam kao dete živeo u Subotici i kasnije u Sarajevu, Beograd je za mene bio nešto nedostižno – kaže Kornelije.

– Moj san je bio da živim u tom gradu, da budem deo tog grada. Sve mi se sviđalo u njemu, iako sam ga retko posećivao. Moj motiv, dakle, nije bio isključivo profesionalne prirode, već je to bilo ispunjenje dečačkog sna.

Kompromis ili greška?

A, u Beogradu, njegova zvezda ne tamni. Formira „Korni grupu“, u kojoj su pevale takve veličine kao što su Zdravko Čolić, Dado Topić i Zlatko Pejaković. Posle uspeha na Evroviziji i desetog mesta osvojenog na takmičenju na kome je pobedila legendarna „Aba“, „Korni grupa“ se raspala. Kovač nastavlja svoj kompozitorski rad i postiže svoje najveće muzičke uspehe komponujući legendarne hitove Zdravku Čoliću („Pjevam danju pjevam noću“, „Zvao sam je Emili“, „Jedna zima sa Kristinom“, „April u Beogradu“…).

Kada je dosegao vrh, ponestalo mu je motiva, pa odlučuje da se oproba na evropskom muzičkom nebu. U Londonu, gde se preseljava, sarađuje sa velikim imenima svetske pop muzike, među kojima je i Hans Cimer, kompozitor koji je dobio Oskara za muziku u filmu „Kralj lavova“. Kasnije, po preporuci prijatelja, porodica Kovač odlazi u Španiju, gde Bata stiže do 30 albuma odsviranih i aranžiranih za poznate španske muzičare. I kada je uspeo da stvori sve pretpostavke za uspeh, napravio je kompromis sa životom, odnosno sa porodicom, i vratio se u Beograd. Način na koji opisuje te dane jasno kazuje da žali za propuštenom prilikom:

– Kada te život pritisne, moraš da praviš kompromise. Ljudi imaju pogrešan utisak da javnim ličnostima teče med i mleko. Najveći životni kompromis koji sam učinio jeste taj povratak iz inostranstva. Moja porodica imala je osećaj da moji uspesi nisu ono pravo, ili da to nije ono što smo svi zajedno očekivali. Ja sam znao da nijedno inostranstvo ne daje veliki uspeh posle tri ili pet godina. Svi ti ljudi tamo, Englezi ili Španci, svejedno, svi su odrasli u svojoj zemlji, gde imaju prijatelje od vrtića pa do fakulteta, pomažu se, viđaju, preporučuju. A ja sam došao sa strane bez igde ikoga i još sa nervozom i sumnjom u uspeh, uklešten između uspeha ili povratka nazad. Tvrdim, da smo ostali u Londonu, moje ćerke bile bi velika imena u nekim svetskim ili bar evropskim razmerama. One su tamo bile kao deca sa četiri, šest godina. Imale bi šansu da kroz školovanje steknu prijateljstva i sa ovim talentom koji imaju sve bi to mnogo drugačije izgledalo. Ali, šta je, tu je, svakome je, izgleda, neki put zacrtan i čovek ne može mnogo da utiče na to.

Glavom kroz zid

Ipak, i u Beogradu, njegove ćerke Kristina i Aleksandra uspele su da postignu značajne muzičke uspehe. Prvo u Srbiji sa svojim bendom „K2“, a zatim je Aleksandra prošle godine dobila prestižnu MTV nagradu, što do sada nije pošlo za rukom nijednom pevaču sa bivših jugoslovenskih prostora. Ovu nagradu Kornelije doživljava lično:

– Nisam iznenađen njenim uspehom. A uspeh je da neko iz Srbije dobije takvo priznanje. Posebno je značajno to što Aleksandra nije odustala od pravca koji voli i kojim se bavi, bez obzira na okolnosti u kojima mi ovde iz muzičkog sveta živimo. Do toga je došla glavom kroz zid, ali je ipak uspela. Ova Aleksandrina nagrada još je značajnija ako se uzme u obzir da sada niko ne može da kaže da sam joj ja nešto pomogao ili napisao pesmu.

Anja neće u pevačice

Treća Kornelijeva kćerka Anja Kovač nije krenula za ocem i ses-trama. U dogovoru sa bivšom suprugom Spomenkom, Kornelije je Anju odvratio od muzike i ona je načinila prve korake u jednoj drugoj umetnosti – glumi. To je ona riđokosa devojčica iz TV serije „Neki novi klinci“, za koju je scenario napisala Kornelijeva bivša supruga Spomenka Kovač.

– Zajedno smo odlučili da se ne bavi muzikom. Shvatili da vremena više nisu ista i da se sedamdesetih godina drugačije gledalo na pevačice, na njihova mesta u muzici, drugačiji je bio sistem vrednosti. Mislili smo da bi bilo previše da i treća ćerka ulazi u muziku i da to više nije tako zahvalno zanimanje. Našom muzičkom scenom vladaju ženske osobe sa telom i stasom i tako dalje. Retko da može da uspe neko ko je kvalitetan, sjajan izvođač i ličnost – kaže Kornelije Kovač, sa žaljenjem u glasu, o ovoj istini na našoj muzičkoj sceni.

Daleko je Karleuša od Brene

Najveće kritike dobio je kada je za Lepu Brenu napravio pesmu „Sitnije, Cile, sitnije“. Iako je tvrdio da „nikada narodnjaku ne bi napravio pesmu, jer svako može nisko da padne i pesmu dâ jednoj Karleuši“, pristao je da komponuje za Lepu Brenu.

– Brena je bolji pevač i bila je nacionalna zvezda. Karleuša, ipak, nije taj format. Menjao sam kanal kada bi se Brena pojavila na televiziji. Ali, kada sam otišao da je čujem, silno sam se iznenadio. Bilo je tu „Abe“, popa, roka. Ništa ala „ibarska magistrala“. I eto, pristao sam. Najveći štos je što su me napali da sam uveo folk u pop muziku, a to nije tačno. „Sitnije, Cile, sitnije“ je klasična pop pesma. Više se ne preispitujem zašto sam nešto radio. Stojim iza svega.

Jedan moj dan…

Pomalo zasićen jednim te istim pitanjima na koje daje jedne te iste odgovore, Kornelije Kovač rado je pristao da ga predstavimo kao običnog Beograđanina. Zapravo, na tome je insistirao.

– Ustajem uvek u sedam sati, osim kada su one užasne zime i veliki minus. Ujutru radim neke vežbice za vrat i kičmu. Poroke nemam, osim cigareta. Ne pijem alkohol, ali popijem katkad koji „gorki list“. Što se tiče hobija, sakupljam knjige i mesečno kupim bar desetak, pa nemam gde više da ih držim. Kao klinac skupljao sam poštanske marke i to sam nastavio dok sam živeo u Španiji. Moj najdraži stih je „Jedne proste vojvođanske zime, na salašu prijatelja mog, malo društvo se skupilo iz grada…“. Nikada me nećete videti u Americi, jer me taj deo sveta uopšte ne privlači niti zanima. Vernik sam i odlazim u crkvu na velike praznike, kada palim sveće.

Kornelije Kovač

Kornelije Kovač

Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, N. Milenković

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*