Miloš Radović je rođen 21. oktobra 1955. godine, u Beogradu. Od porodice ima suprugu i sina. Po zanimanju je filmski i TV reditelj. Filmovi: Rode u magli, Pad u raj, Mali svet, Čorba od kanarinca; serije Otvorena vrata, Balkan ekspres, Svaštara; pozorišne predstave Čaruga, Malaksija itd. U gimnaziji su osporavali njegov dar za pisanje jer je bio sin Duška Radovića, zbog čega i danas ima traume. Sve nagrade za filmska ostvarenja izgubile su značaj kada je dobio sina, jedino visoko priznanje koje može da zagrli i poljubi.
Stanje u kome zbog problema čoveku nije do života, a kojima se iz nemoći podsmevamo, lišeni snage da nešto popravimo, reditelj Miloš Radović nazvao je malaksija. Istim imenom nazvao je i svoju predstavu u Zvezdara teatru. Prve simptome „malaksije“, koja kod nas ima pandemijske razmere, osetio je pre desetak godina:
– Ušao sam u kafić, tamo me je čekao novinar, pripit. Gledao je pored mene, nije me prepoznao. Pošto je bio jedini gost u kafiću, ja sam mu prišao i predstavio se. On mi je rekao: „Drugačije sam vas zamišljao.“ Kako drugačije, koliko, na koju stranu? Ali nisam to pitao. Predložio sam mu da pređemo na razgovor. Složio se. Pogledao me je prodornim, krvavim očima i patetično upitao: „Ko ste vi, Miloše Radoviću?!“ Belo sam ga pogledao. „Mislio sam da to bude moje jedino pitanje“, samouvereno je rekao i poturio mi diktafon pod bradu. „Pričajte, ja slušam“, dodao je. Tog trenutka uhvatila me je strašna slabost, neki nagomilani umor od decenija koje sam proživeo u Beogradu, umor od gluposti, površnosti, ispraznosti. Njegovo pitanje zabolo mi se ispod plećke, pa u vilicu, pa niz kičmu, do tabana. Strašne muke sam prošao da bih u Beogradu nešto uradio, mučio sam se sam sa sobom, sa drugima, sa neinspirativnom sredinom. I onda me je sačekao jedan sa izlizanom kožnom torbicom na ramenu i mudrim pitanjem: „Ko ste vi, Miloše Radoviću?“ Iako strašno malaksičan u tom trenutku, smogao sam snagu da ga zveknem u lepo lice. Preturio se preko šanka, a ja sam izašao s tim pitanjem u glavi. Malaksija me je tada obuzela trajno, više se nikada nisam izlečio. Kada bolovi postanu nesnosni, zagrlim se sa svojim sinom, tada sve prođe.
Miloš Radović je atipična javna ličnost, pisac, scenarista koji svojim ostvarenjem blesne jednom u deceniji, pa se stidljivo povuče da iz „ilegale“ stvara najbolje kratke filmove, reklame i kampanje. Filmovi „Mali svet“, „Pad u raj“, serija „Otvorena vrata“ samo su deo njegovog stvaralačkog opusa sa pečatom smeha, kao leka. Na tu vrstu smeha s ukusom gorčine naučio nas je njegov otac Duško Radović, pesnik i pisac koji je Beograđane decenijama budio svojim oporim, ali pitkim aforizmima. Miloš se pokazao kao dostojni naslednik svoga oca, samo na svoj način. Tako opisuje i aktuelni trenutak kod nas:
– Ljudi posle pedesete gube pravo na budućnost. Njihova isključiva obaveza postaje mukotrpni rad na stvaranju bolje budućnosti za druge, mlađe i lepše. Srbi su strašno samoživi i sebični, na Boga misle, al’ na decu ič! Ništa im nije sveto sem njih samih, bili bogati bili ubogi, uvek će gledati da po svaku cenu nešto sebi nameste i ugode, pa i kad ugode, oni to ponove, opet za sebe, nikad za druge. Deca su nam besna jer to stalno gledaju. Pre nekoliko meseci zastao sam na ulici da bih malo bolje pogledao jedan fantastičan auto, „maserati“. Dvosed, potpuno nov, beogradske registracije. Gledam, divim se. Prilazi vlasnik, mojih godina, utegnut, prpošan, ćelav, a gleda kao da je čupav. Ja se odmaknem, on otvori vrata, smeška se, kaže: „Častio sam sebe za rođenje četvrtog sina.“ „Lepo“, kažem ja, „a je l’ ostalo nešto para i za tu decu?“ Kod njega možda i jeste, ali kod većine ne ostane ništa. Trudim se da sačuvam malo para i pameti za budućnost svog deteta. Plašim se šta će biti za deset–dvadeset godina, ne smem ni da pomislim. Zvučim li malaksično?
Moralna armatura
Srpskoj kinematografiji dao sam vrlo malo, dva kratkometražna i dva dugometražna filma. Taj rezultat nije za anale. To neko snimi u dve godine. Meni je trebalo dvadeset. Verovatno sam se virusom malaksije zarazio i pre onog pijanog novinara. Dakle, kinematografija mi ništa ne duguje, ali ja njoj dugujem mnogo, samo zbog jednog jedinog događaja, trenutka kada sam iz ruku Iva Montana primio nagradu na Kanskom festivalu. To je tako ogromna, veličanstvena, neuporediva stvar, svaki put kada se toga setim, prosto me oblije neka velika radost, neko uzvišeno osećanje. Biti na pozornici Gran Palea u Kanu, u bilo kakvoj ulozi ili funkciji (dodeljivača, primača, statiste), jeste veličanstven dokaz da ste nešto uradili na filmu. Ja sam tu nagradu primio za kratki film, ali svejedno. Naravno, to je jedna velika lutrija, bingo. Sledeće godine, sa drugim žirijem, ne bi bilo tako, ali meni se posrećilo. I eto, to je trag koji ostavljam, ta nagrada za moj kratki film „Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K.“.
Kada se zaviri u njegovu krštenicu, datum rođenja pokaže sredinu prošlog veka:
– Uh, sredina prošlog veka?! Nije lepo tako razgovarati sa čovekom ranih srednjih godina! Rođen sam na Čuburi, u Banijskoj ulici, koja spaja Kalenićevu pijacu i Makenzijevu ulicu. Ne znam kako se Banijska danas zove. Tada sam zavoleo Beograd i voleo ga do svoje desete-dvanaeste godine. Sećam se mnogobrojne porodice u malom prostoru, sećam se prvog zaljubljivanja u trećoj godini života, ona se zvala Ljuba i imala je 20 godina, sećam se divne kafane „Toplica“, u kojoj smo bili svakodnevni gosti. Početkom šezdesetih srušili su „Toplicu“, poznati arhitekta Uglješa Bogunović na tom mestu podigao je monstr-soliter od petnaest spratova. Danas je tu kafana „Orač“. Preselili smo se kasnije u solitere kod Novog groblja, tu su se pojavili prvi drugovi, škola, divne komšije, prve istine i prve laži. Igrao sam se klikera i masne fote, posle Gagarina želeo sam da postanem astronaut. Išao sam u Osnovnu školu „Oslobodioci Beograda“, iza istoimenog groblja. Učiteljica nas je često vodila tamo. Ruski heroji bili su mi prvi uzor. Malo, lepo groblje, mada se za groblje nikada ne kaže „lepo“. Učiteljica je bila rusofilka, mi bismo seli na klupe, iza nas nadgrobne ploče, ispred nas njeno rumeno, usplahireno lice. Pričala nam je kako je Rosnaja armada stupila u Beograd nasmejana, bez straha od smrti, bez samosažaljenja da život daje za nekog drugog, a ne za svoju otadžbinu. Bile su to dirljive lekcije o moralu, prave male pedagoške poeme. Moguće je da je ona bila napuštena ljubav nekog ruskog vojnika prolaznika, ali to nimalo nije kvarilo istinsku poruku njene strasne priče. Naprotiv, ta moguća tragedija bila je moralna armatura oko koje smo mi, sedmogodišnjaci, izgradili bazu svog budućeg života.
„Renoom“ u zrelost
Osnovnu školu „Oslobodioci Beograda“ pamti kao jednu od najvažnijih adresa u životu:
– Za razliku od osnovne škole, Šesta beogradska gimnazija je najstrašnija robija koju sam prošao. Da sam mogao, išao bih četiri godine u vojsku, ili na zanat, samo ne u gimnaziju! U tadašnjoj gimnaziji dobri đaci birali su se na prvih nekoliko časova. Primitivni profesori izaberu odlične učenike na prvom času koristeći kriterijume koje ne želim da pomenem. U tih prvih pola sata izdvoje se ljubimci, oni koji su ostavili najbolji „prvi utisak“. Na tom istom, prvom času, izabere se i škart, ološ, čupavci, bitange, probisveti. I tako ostane do kraja: zna se ko ide u „Metropol“ na maturu, a ko na popravni. Prezirao sam gimnaziju zbog te velike demonstracije male moći, profesori su bili stariji vodnici i zastavnici, uživali su u toj banalnoj vlasti kojom su bili nagrađeni. Srbi vole vlast, ali više od vlasti vole da zloupotrebe vlast. Svakog leta spremao sam popravne ispite, svakog avgusta plašio se da li ću ponavljati. Iz ove priče izdvajam Borivoja Stojkovića, poznatog teatrologa, mog razrednog starešinu, ali ne izdvajam moje tupave drugarice, odlikašice. Mislim da se nikada do kraja nisam oporavio od Šeste beogradske gimnazije. Traume koje sam tamo zaradio traju i danas, skačem u snu i vičem da nisam najgori. Pokušavao sam svoje profesore da ubedim da se nikada neću baviti hemijom i biologijom, pokušavali su isto i moji roditelji, ali nije vredelo. Što sam bio slabiji i ponizniji, oni su bivali sve okrutniji, što sam više priznavao, oni su sve više tovarili. Prvo je umro najbolji, Bora Stojković. Nadam se da su prirodni zakoni sredili i ostale, makar i sa zakašnjenjem.
U vreme gimnazije, život mu se svodio na jedanaest i po meseci čekanja petnaest dana letovanja u Rovinju.
– Na vrhu Rovinja je crkva koja se zove Fuma, ispod Fume je bila diskoteka, u diskoteci svako veče „YU grupa“. Za 18. rođendan dobio sam „reno 4“ i to je naprava koja me je odvela u zrelost. Kao u sjajnoj seriji „Grlom u jagode“, u kojoj biografije nisu romansirane. To tvrdim kao svedok, kao stvarni lik. Mladost smo proveli u neuspelim pokušajima da postanemo alfa mužjaci, zato nam je mladost ostala u tako lepoj uspomeni. Oni zdravi i uspešni danas imaju mnoge političke, higijenske i seksualne obaveze. A mi posmatrači živimo opušteno i lagodno, bar tih napora nemamo. Rovinj, Pula, Kanfanar, Vodnjan, Grožnjan, Pomer, Motovun, deo su spiska važnih adresa iz tih godina. Vratiću se još jednom na moj zatvor, Šestu beogradsku gimnaziju. Istina je, nisam znao hemiju, ni matematiku ni biologiju. Ali znao sam da pišem. Iz svih predmeta dvojke i kečevi, iz srpskog petica kô vrata. Moj objektivni profesor Stojković nije želeo to da mi uskrati. Na nastavničkom veću profesori mu kažu: „Kako onaj Radović može kod vas da ima peticu, a kod svih ostalih kečeve?!“ Bora mirno odgovori: „Zna da piše.“ „Kako zna da piše“, graknu zlurade čavke, „a ništa drugo ne zna?!“ Bora odgovori: „Svako zna nešto.“ „Znao bi on kur moj kad mu to otac ne bi pisao!“ krešti odvratna biologičarka Marica. „On to piše na času“, kaže Bora. „Svejedno“, sikće uhvaćena zmija, „svejedno!“ Moj otac se trudio da to ispravi, išao je u školu, kod direktora, ali nije vredelo. Izašao sam na ukupno sedam popravnih ispita, četiri leta su mi ukrali, oteli, uništili.
Prve pare
Prava satisfakcija stigla je sa studentskim danima i sa fakultetom na kome nije bilo gadnih predmeta ni „zluradih čavki“:
– Mama mi je kupila „omegu seamaster“, kola sam već imao i devojku. Jedino para nisam imao. Bilo me je sramota da tražim, a nisam mogao da zaradim. Patio sam. I onda je u pomoć pritekao moj drug sa klase Mika Aleksić. Video je da se mučim, ne sa parama, već sa zrelošću. Angažovao me je da nešto napišem za Dečju redakciju, potpisao sam ugovor, kupio sam registrator u kome ću čuvati ugovore i svakoga dana čekao na honorar. Zvao sam Ljubljansku banku dvadesetak puta dnevno, znali su mi glas: „Možete da proverite račun broj…?“ „Nemate još ništa.“ „Ne, nemate još ništa.“ „Ništa vam nije stiglo niti će stići, za petnaest minuta zatvaramo!“ I onda, u petak, malo posle 13 sati: „Imate uplatu. Možete doći da podignete.“ Bio sam ponosan, ne znam da li to mogu sa bilo čime da uporedim. Nisam prosto znao kakav izraz na licu da namestim, kako da svima pokažem da sam uspešan i samostalan muškarac, da zarađujem! Muškarcima je to strašno važno, mladim muškarcima naročito. Primio sam mnogo nagrada, preko šezdeset. Do prve je bio pakao. Nikako da dođe. Čekam, čekam, kao sa Ljubljanskom bankom. Pošaljem film na festival, ništa. Na još jedan festival, opet ništa. Tada već pouzdano znam da nikada neću dobiti nagradu. Da će mi jedina ostati ona koju sam dobio za pismeni zadatak u školi. I onda, 1986. TV Beograd šalje moju dramu „Dečak sa crvenim očima“ na festival u Bugarsku. Ne očekujem ništa, pomirio sam se sa sudbinom. Stiže Tanjugova vest da je reditelj drame dobio glavnu nagradu za režiju! Bila je to, uz Ljubljansku banku, poslednja potvrda koja mi je nedostajala, završio sam vojsku i fakultet, imao sam lepu devojku, kola i sad je stigla nagrada! Mogao sam da se penzionišem pre tridesete. Nisam mogao ni da sanjam da ću sledeće godine stajati na pozornici u Kanu i primati najveću nagradu koja postoji! Nisam mogao ni da sanjam da ću januara 2003. godine u ulici Rifata Burdževića, iz jedne ofucane zgrade izneti nagradu koja je sto puta veća i od bugarske i od kanske, mog lepog sina Relju Radovića! To je jedino visoko priznanje koje može da vas zagrli i poljubi. A taj osećaj je nezamenljiv!
Najveći poljubac
Kada sebe stavi pod lupu, namuči se sa svojom skromnošću da odgovori šta ga čini posebnim, a šta bi kod sebe promenio:
– Mnoge stvari nasledimo, ni krivi ni dužni. Voleo bih da prodam nervozu, voleo bih da mi neko otkupi sporost, dao bih namćorluk u bescenje. Za svaku povišenu reč prihvatam kaznu, za povišeni ton prema rođenom detetu očekujem doživotnu robiju. Za tolerantnost mi je dovoljna kafa, za strpljenje prema glupima očekujem kroasan. Ne dajem mnogo i ne očekujem mnogo. Skromnost poštujem i upražnjavam, bezobrazluk i bahatost prezirem. Ambicije su mi male kao i sve drugo, jedino mi je ogromna ljubav prema detetu, njegov poljubac vredi milion dolara, ja svaki put platim. Kada me je onaj pripiti novinar, s početka priče, pitao: „Ko ste vi, Miloše Radoviću?“, nisam ga nokautirao zato što sam bio ljut zbog njegove bahate nespremnosti i zato što se nije spremio za razgovor. Udario sam ga zato što mi je, bez najave, postavio najteže od svih pitanja. Smatrao sam da on nema prava da me to pita. Relja Radović, koga sam pomenuo, jedini je stekao ta prava. Zauvek.
Miloš Radović
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs
Komentiraj