Miloš Samolov Biografija

Miloš Samolov, spski glumac, rođen je 31. marta 1974. godine. Već deset godina je zaposlen u pozorištu „Duško Radović”. Junak filma „Parada” s ponosom nosi svoju težinu, u ljubavi nalazi smisao života, nerado se seća godina odrastanja, kaže da bi mogao da ode i napusti zemlju, ali ne i ljude.

Izgled me, što se vidi u priloženom, preterano ne zanima. Nikad se nisam bavio time. Takav sam kakav sam, šta ću. Kome smeta, nek promeni kanal. Što bi rekla moja ujna, pa potrebni su valjda i debeli glumci. Specifičan izgled u mom poslu veoma je važan. Različitost je neminovna, pa ne mogu svi da budu lepi i visoki.

Eto, tu ja vidim svoju šansu – kaže Miloš Samolov, glumac koga je publika preko noći zavolela u ulozi Radmila, veterinara i geja u filmu „Parada”.

Da li zbog debljine, ili prosto što je takav, veseo i spontan, pomalo i smotan, Miloša Samolova u toj ulozi sa simpatijama su prihvatili i najveći homofobi.

– Voleo bih jednog dana da o meni bude rečeno da kao glumac nisam lagao. To je u mojoj profesiji nedopustivo, ali je i najteže. Iza mene stoji dosta uloga, ima tu dobrih, osrednjih, a i loših, ali to je tako, nisi sposoban da u svakom trenutku napraviš remek-delo. Ima tu milion kockica koje treba da se slože, samo treba biti iskren, najviše prema sebi, i sve će biti okej. Čini mi se da se glumci sve više opterećuju uspehom koji vide u popularnosti, nekim javnim priznanjima i zastupljenosti na televiziji i u žutoj štampi, a sve se manje opterećuju kvalitetom uloge i zastupljenošću mozga na probi. To je ozbiljan masovni problem. Ponekad mi se učini da je forma odavno pretekla suštinu. Kod sebe bih promenio deset hiljada stvari, a u suštini ne bih menjao ništa. Ako se malo izdignem, pa se nekako pogledam sa strane, čini mi se da sam ipak na pravom putu i to mi je najvažnije. Znam da zvuči kao fraza, ali zaista me srećnim čovekom čine ljudi koji me okružuju, porodica i prijatelji. Ne pogađaju me priče o meni, bavim se javnim poslom i svako ima pravo na kritiku i mišljenje o tome što radim.

Disciplina

Uz roditelje, gradovi Beograd i Novi Sad najviše su uticali da Miloš postane to što jeste.

– Odrastao sam uz roditelje koji su se trudili, a nadam se i uspeli da me odgoje, a i ugoje, u jednom suštinski tradicionalnom duhu. Kad kažem tradicionalnom, ne mislim na istorijsko, političko, versko, situaciju vezanu za nas, nego na ključnu postavku sveta u glavi deteta — šta je dobro, a šta ne. Mislim da je postavka merila vrednosti najvažnija u odrastanju. Ako tu čovek ne napravi veliku grešku, onda će sve ići nekim normalnim tokom. Disciplinovali su me razgovorima i pitanjima na koja sam tražio odgovore, čini mi se da je to bio veoma dobar put za razvijanje svesti deteta. Uvek sam se plašio da li ću i ja kao roditelj uspeti da postavim stvari na sličan način. Ne znam, videćemo. Rođen sam u Beogradu, ali sam prvih godina živeo u Novom Sadu, gde su se roditelji preselili zbog posla, da bih se ponovo vratio u Beograd u četvrtom razredu osnovne škole.

Bezbrižnost Novog Sada i povratak u Beograd na početku puberteta bili su ogromna promena u tom periodu odrastanja, bilo mi je baš teško da ostavim sva prijateljstva i omiljena mesta za sobom, ali nisam mogao da biram. Kao dete, obožavao sam igru, ne znam, možda se zbog toga i bavim ovim poslom. Bio sam đak bez većih problema, tada sam stekao prijatelje s kojima sam nerazdvojan i dan-danas.

Rat i hormoni

Vreme najvećih nemira u zemlji poklopilo se s periodom velike hormonske aktivnosti u telu.

– U Petu gimnaziju išao sam u najboljim i najgorim godinama, od 1989. do 1993. E, to je bio sunovrat društva. Iz bezbrižne uljuljkanosti svi smo bačeni u nekakav najsuroviji opstanak i najveća poniženja kakva se mogu zamisliti. Izgubili smo zemlju, ljude, moral i sve ono čemu su nas roditelji učili, dobro smo i živu glavu izvukli iz tih devedesetih. Strašno, ne ponovilo se. Poslednje godine gimnazije pamtim po ratovima, bedi, mahanju oružjem, pozivanjem u rat, divljacima. Te godine su me nekako životno odredile, bila je to prekretnica u mom odrastanju, kada sam vodenicu odvukao na svoju stranu i počeo da donosim ključne odluke.

Okrenuo sam se ka umetnosti, dobroj muzici i Kinoteci, u kojoj sam proveo skoro svaki čas s kog sam pobegao. Strašno sam se trudio da sviram gitaru, a bio sam potpuni antitalenat. Ali gimnazija me je uvela u pozorište, što preko predstava koje smo morali da gledamo što preko predstava koje smo morali da radimo da bismo opravdali časove s kojih smo bežali. I tako ja dospeh u glumu. Nekako mi se čini da me je život od detinjstva vodio u pravom smeru i da su mi se velike stvari dešavale u pravom trenutku. Igru na sceni zavoleo sam u omladinskom pozorištu Dadov. Tamo sam igrao u prvim predstavama koje su režirali Kokan Mladenović, Anja Suša i Darijan Mihajlović i ti ljudi bukvalno su me uveli u ovaj pozorišni svet. S njima sarađujem i danas, već 20 godina, strašno koliko smo matori, ha-ha- ha! Dadov je stavio tačku na moje odrastanje i definitivno opredelio čime ću se baviti. U tim godinama, kada te neko skloni s ulice i da ti mogućnost da razmisliš o tome ko si, šta radiš i u kom se pravcu krećeš, e to je velika stvar i biću im uvek zahvalan na tome. Da nije bilo razgovora, prijateljstava i za mene vrlo stidljivih otvaranja prema sebi i pozorištu, ko zna šta bi bilo.

Pare za cigare

Miloš ne može da se pohvali biografijom kao većina holivudskih glumaca koji su na početku karijere radili kao rudari, bageristi, šumari, ali i ne zaostaje mnogo za njima.

– Ako me sećanje ne vara, od prvih zarađenih para kupio sam boks cigareta. Nije baš edukativno, al’ šta ću. Nekoliko meseci radio sam u firmi za dihtovanje prozora. Dihtovali smo po stanovima, a gazda firme Žika svima je pričao kako ću jednog dana da postanem glumac. Divan čovek koji mi je pružio šansu da shvatim šta je rad. U jednom momentu u životu imao sam mogućnost da se preselim u inostranstvo. Često se pitam da li sam napravio grešku što to nisam uradio. Ne znam ni sam. Sigurno bih živeo u nekoj manje burnoj i normalnijoj zemlji, sigurno ne bih imao finansijske probleme, sigurno bi mi bilo lakše da odgojim dete i da mu objasnim merila vrednosti i različitosti, ali nisam siguran da bih bio srećniji čovek. Lako je ostaviti zemlju, teško je ljude ostaviti. Sa ženama je slična priča. Čini mi se da sam ceo život zaljubljen. Prvi put sam se zaljubio u jednu devojčicu u obdaništu i od tada me to osećanje ne napušta, ha-ha-ha! U ljubavi sam nešto između tetreba i magarca, neki čudni spoj. Ljubav mi, kao i svima, verovatno najviše znači. Ona mi je motivacija, ako je nema, veoma teško radim. Kad čovek ostane bez najvažnije inspiracije, počinje da gubi smisao, a meni je ta inspiracija ljubav. U bračne vode još uvek nisam uplivao, tek ću jednog dana videti kakav sam tu plivač.

Samolov, šta li to znači i da li kod Miloša važi „nomen est omen”?

– U mom slučaju tačnije bi bilo „cognomen est omen”, ime je predznak, budući da mi je prezime složenica izvedena iz sentence usamljenika koji lovi. Mislim da me zaista negde prezime određuje, možda zvuči smešno, ali tako je.

Miloš Samolov

Miloš Samolov

Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs

loading...

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*