Nataša Kostić-Ristić Biografija

Nataša Kostić-Ristić, rođena je 1965. godine u Beogradu. Od porodice ima supruga Ivana, i sina Mihajla. U nepregledno bogatoj karijeri ima zabeleženo da je od 1986. do 1989. radila na Radio Beogradu, na programu 202. od 1989. do 2002. Onda je došao Treći kanal, od 2000. do 2004, pa TV „Pink“, gde je bila PR menadžer, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika za programske akcije. Od 2004. na BK TV uređivala jutarnji program, potom isto na B92, a sada voditeljka emisije „Žene“ na TV „Prvoj“. Završila je Filološki fakultet, po zanimanju je profesor jugoslovenske i opšte književnosti, dok je specijalizovala teoriju komunikacije i informacije.

Ona je „štreberka“ koja je igrom sudbine ušla u studio i postala jedno od omiljenih TV lica. Zbog zdravlja morala je da smanji nivo adrenalina, ali magija kamere vratila ju je u svet poznatih

Njoj se ne može pripisati ni jedna jedina gramatička greška ili greška u dikciji pred kamerama, a kamoli skandal ili trač, kao što je danas postalo tipično za većinu TV lica. Upoznali smo je još 1983. godine, kada je počela da radi na Radiju 202, a šira, TV publika, 1989. godine na čuvenom Trećem kanalu, televiziji koja je za ono vreme bila pravi MTV. Nataša Kostić-Ristić, iza sebe ima televizijsku voditeljsko-uređivačku karijeru, a posle duže pauze i odsustva s ekrana vratila se pred kamere na TV „Prvoj“ u emisiji „Žene”. Neki su je nazivali domaćom Oprom Vinfri jer je za razliku od trenutnih trendova uvek imala, baš kao i Opra, mnogo iznad „dozvoljene” težine. Publika, naročito ženska, baš zato ju je oduvek obožavala.

– Tata je bio slikar i boem i nije bio onaj tata koji dovodi i odvodi u školu. Mislim da je bilo trenutaka kada nije ni bio svestan svih obaveza, ali je bio miran jer ja sam bila klasična štreberka, nisam nikada pravila probleme. Mama je bila ta koja je uvek prolazila sa mnom kroz sve. Tata je ostavio pečat, kažu da sam govorljiva na njega, iako je bio slikar i vajar, čovek scene, veoma je lepo pričao. Mnogi moji prijatelji kasnije su strašno voleli da budu u društvu s njim i da razgovaraju s njim. Mama mi je usadila odgovornost koja je nekada preterana, analitičnost, oprez, sve ono što su životne veštine bez kojih ne možeš u svet.

Štreberka

– Ne mogu da se setim neke velike gluposti koju sam napravila, ili bar one koja bi mi odmah pala na pamet. Nisam bila skolna velikima avanturama, nekim neočekivanim stvarima. Nešto mi se čini da nisam ni imala prilike za gluposti. Zaista sam možda propustila nešto. Imala sam dosta odgovornosti. Tata se razboleo kada sam imala 16 godina. To je bio period kada je trebalo da pravim gluposti, ali je njegova bolest bila takva da nikada nisi mogao da se opustiš na duže. Prvi infrakt doživeo je kada sam imala 16 godina. Bio je to dug period do četiri operacije srca. Na kraju su ga operisali u Americi, hirurzi su to uradili besplatno jer je bio toliko težak slučaj da su hteli da vide svoje mogućnosti. Nama je to tada bio jedini izlaz jer ne bi bilo nikakve šanse da tako nešto finansiramo. Posle četvrte operacije nije se oporavio. Bio je boem do kraja. Nikada se nije pridržavao onoga što mu lekari kažu. Mene je to veoma brinulo, ali mislim da sam se pomirila s njim definitivno u noći u kojoj je umro, a da nismo bili zajedno. Ne, nisam mistik, ali jedan san posle kojeg sam izašla mnogo mirnija, učinio je da shvatim da je to njegov izbor i da, na kraju krajeva, u izbor drugih ljudi moraš da poveruješ. Ja sam taj njegov život, takav, doživljavala kao atak na mene, kako mu nije žao što se ja sekiram, ali s ove distance shvatam da je to tako moralo da bude. Propustili smo neke zajedničke trenutke, žao mi je što nije sačekao Mihajla, ali to je prosto tako… Umro je s nepunih 60. Ma, eto, takva sam bila. Odgovorna i nije bilo gluposti. Moja mama je znala da mi kaže: „Ma pusti četvorku”, a ja sam povraćala kada dobijem četvorku, ne zbog ocene, već zbog nepravde. Pravi sam Kalimero bila, to je bio moj pubertetski problem. Nepravda me je strašno bolela.

– Ne tražim isto od svog deteta. On je svoj, emotivac veliki. Da li će mu to biti dobro u životu, ne znam, ali svakako mi se više dopada da ima emocije i da ih pokazuje prema svima, a ne da bude neki samoživi stvor koji će biti zaštićen od toga da bude povređen, ali i da ne pokaže svoja osećanja. Sada je i on ušao u godine kada svetski bol ume da pritiska i kada je sve strašnije nego što jeste. Ima 12 godina. Mislim da je odlično što svira električnu gitaru i pretače svoje emocije u muziku. Ume da je uzme i da kroz nju priča. Već sam ga uhvatila i tačno osetim kad mu nešto ne paše ili kad je pun snage i euforije.

Svet poznatih

– Nisam ja nikada htela da uđem u svet poznatih. Završila sam 13. beogradsku gimnaziju, Šuvarovo dete, usmerenjak. Bila sam u jednom jedinom odeljenju u Srbiji spikera voditelja programa, Možda to jeste bilo opredeljenje, ali je bilo logično jer sam od 10. godine bila u dramskom studiju kod Bate Miladinovića, a posle kod Mike Aleksića. On je svakako jedan od ljudi koji su obeležili moj život. Ja sam svet poznatih doživela na poseban način. Snimali smo radio drame, i nije bilo neobično da se na snimanju nađeš s najboljim glumcima. Iz dramske grupe ostala su neka prijateljstva. Imam mnogo prijatelja među glumcima danas.

– Maturirala sam u Radio Beogradu, radila sve, od pijačnog barometra pa do većih stvari. To je bila najbolja škola. Sećam se da sam radila za Radio Stokholm nekoliko intervjua s članovima najpopularnijih bendova. Tada sam ih gledala pola kao šiparica, obožavateljka, a pola kao novinar. Danas sam s tim ljudima na ti. U nekim slučajevima situacija se toliko okrenula da bi sada oni voleli da ja njih pozovem. Ne znaš šta te u životu čeka i kako se to sve okrene. Moj mjuž je direktor prve rok akademije u Beogradu i svi njegovi bliski prijatelji su veoma poznati domaći muzičari. Naši zajednički prijatelji su glumci i TV lica. Moje dete viđa mnogo poznatih, ali ja se trudim da se zbog toga ne oseća posebnim, već da to koristi kao priliku da nauči nešto, jer je okružen najboljima.

Treći kanal

– Vreme na Trećem kanalu je jedan veoma lep period mog života. Američka filmska priča. Bila sam već šest ili sedam godina na „Dvestadvojci”, 1989. godina, Ju leto kada smo imali svoju emisiju BLP, koja se snimala na splavu na Adi. Ja nisam bila oduševlejna time i bilo mi je draže da budem voditelj u studiju, iako je to bila logistička podrška. Tada je gost programa bio Mića Jovanović, prvi urednik Trećeg kanala. Kasnije sam saznala da je bio pozvan ne bi li pogledao nekog od voditelja sa 202 i pozvao na Treći kanal, ali ne i mene, jer ja sam bila u studiju, a on je „gledao” one na Adi. Ali, sudbina! Tog dana pukao je link s Adom i ceo program bio je prenet u studio, pa je on bio moj gost. Njemu se to dopalo i odmah me je pitao, ali ja sam rekla da ne volim radio. Posle sam slučajno otišla na Treći kanal s koleginicom koja je tamo radila i desilo se opet nešto neverovatno. Sedele smo kod Miće Jovanovića kad je ušla usplahirena koleginica i rekla da je kolegi pozlilo i da ne može da čita vesti. Mića me je pogledao, pružio mi svežanj papira i pitao da li mogu ja da pročitam vesti. Pogledala sam ga i rekla: „Pa mogu”, ne razmišljajući o tome šta to može da znači. A onda kao na filmu: odveli me u šminkeraj, našminkali me, izveli u studio koji je bio na sceni Malog pozorišta „Duško Radović“ i rekli: „Kad se upali lampica, čitaj. Na kraju samo kažeš toliko je sati, tolika je temperatura, ja sam Nataša Ristić. Kada sam završila, Mića je rekao: „Spremi se da ostaneš do ponoći, vesti ovde idu na svaki sat, a moraš i da ih pripremaš. I tako je počelo.

– Televiziju sam napustila posle jednog zdravstvenog ekscesa. Bilo je to sa B92. Nije imalo mnogo veze s onim što trenutno radim, bila sam pod stresom. Uređivala sam „Budilnik” na BK, napravili smo ga, a onda na TV B92 jutarnji program. Uhvatila sam sebe da sedim pod takvim stresom dok program ide najnormalnije. Jednostavno, čekam šta će se desiti pod strašnom napetošću. Desila se ozbiljna zdravstevna opomena. Glavobolja – nesnosna. Lekar je rekao: „Nema nikakvih poremećaja, sve je u redu, ali je stres toliki da ne možemo da ti kažemo šta će se desiti ukoliko tako nastaviš. Tada je Mihajlo bio veoma mali i ja sam odlučila da je s televizijom gotovo. Sticaj okolnosti, već sam bila ušla u druge vode komunikacije, odnose s javnošću. Moja matična kuća i danas je Centar modernih veština.

Mihajlo

Nataša je jedna od prvih žena s javne scene koja je progovorila o tome da ima problem da dobije bebu. Pre 12 godina o tome se nije mnogo pričalo.

– Da, mada ne mogu da kažem da sam ja prošla svu onu golgotu kroz koju prolaze mnoge žene koje imaju taj problem. Ja sam tada već bila u godinama. Pokušavali smo godinu, dve, tri, što je bilo dovoljno da se pitamo šta se dešava. Nismo pravili paniku oko toga, ali sada mogu da kažem da se u meni javila strepnja hoće li se to uopšte desiti. Ali desilo se na onaj način za koji čujem da je sve češći i koji savetujem svima koji imaju isti problem, a to je da se opuste. A opustiš se onda kada ti to više nije toliko bitno. Kao da kažeš sebi „ma dobro, ajde, ostaviću to za neki drugi period kada budem spremna za svu medicinsku frku koja me očekuje. I tačno se tako i dogodilo. Tada sam imala 34 godine. Bila sam jedna od prvih kojima se radila amniocenteza. Nije se još radila u Beogradu, već u Novom Sadu. Kada je počelo bombardovanje, bila sam u petom mesecu, a amniocentezu sam radila nedelju dana ranije. Uzorak je odnet u Novi Sad i čekalo se četiri-pet nedelja, ali su razrušili sve veze s Novim Sadom i ja sam imala jednu bizarnu misao: samo da ne unište tu bolnicu gde je moj uzorak, jer šta smo onda uradili! Kasnije nas je pozvala sestra i pitala: „Da li da pošaljem rezultate vašem doktoru? Onda se prekinula veza… Naravno, pomislila sam da nešto nije u redu i da mi zato to kaže. Četrdeset minuta mi je trebalo da dobijem vezu ponovo. Verovatno sam zvučala potpuno nenormalno čim mi je, kada sam je konačno dobila, žena rekla: „Ne brinite, sve je u redu, nosite zdravu mušku bebu. Onda mi više ništa nije bilo važno.

Muž

– Zajedno smo od 29. decembra 1994. Petnaest godina u braku i jedna i po pride. Upoznali smo se dok sam radila na Radio Pingvinu. Da li je brak potpisan ili ne nije važno, važno je pronaći nekog pored koga si miran i siguran. Meni je važno da imam nekog pored koga mogu da se sakrijem i ušuškam i pored koga sam bezbedna. To osećam. S vremenom, odnos sazreva. Mi nismo bili klinci kada smo se uzeli. On je romantičan na svoj način. Nije od onih koji vole da plakatiraju stvari, on voli da proživi, ali ta romantika izlazila je kroz muziku jer je bio muzički urednik na „Pingvinu„… Ja sam tačno znala koja je pesma puštena meni. Ne bih znala šta bih bez porodice. Danas mnogo putujem zbog posla, ali kada odem i nema me pet dana, znam da će tata sve pokriti oko Mihajla. Sve što treba. On je zbog mog posla morao da preuzme mnoge stvari koje nisu tipične za muškarca. Mi imamo ručkove, spremamo zimnicu, sve to miriše mi na dom. Mihajlo još uvek ima želju da se ugnjezdi između nas.

Kilogrami

– Da, pokušavam da smršam. I u vreme kada sam bila mlada, bila sam punačka. Nikada nisam bila mršava. Bilo je, doduše, problema kada su ranije hteli da me upišu u školu jer sam tada imala 17 kilograma, pa to nije moglo jer nisam bila uhranjena za kolektiv. Onda je pubertet doneo kilograme, pa potom trudnoća. Bila sam pod hormonskom terapijom i sve je to napravilo neki lom u organizmu. Pretprošle godine imala sam svoju crnu fazu sa 25 kilograma više. Valjda čovek mora da udari u dno da bi krenuo dalje. Nikada nisam proždirala, ali mnogo vremena provodim van kuće i tu nema normalnih obroka. Sada radim na tome da skinem još kilograma. Od gripa sam dobila upalu srčanog mišića, pa ne mogu da forsiram vežbe, ali dobra šetnja i dobar režim ishrane mogu da pomognu.

Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs