Nenad Zimonjić Biografija

Nenad Zimonjić, proslavljeni srpski tenier, rođen je 04. juna 1976. godine. Oženjen je suprugom Minom, s kojom ima Leona i Lunu. U karijeri ima 43 titule u dublu, osvojen Dejvis kup s reprezentacijom 2010, prvo mesto u Diseldorfu na nezvaničnom svetskom prvenstvu, Vimbldon u muškom dublu 2008. i 2009, u miks dublu, Australijan open 2004. i 2008. godine, Rolan Garos 2006. i 2010, Masters turnir u Šangaju 2008, u Londonu 2010.

Početak njegove bogate teniske karijere je bio mučan: imao je jedan šorts i dve-tri majice, a tetka mu je poklonila patike. Danas 35-godišnji teniser, osim u svetskoj popularnosti, uživa i u braku s Minom i podizanju Leona i Lune. Nenad Zimonjić, teniser čiju su biografiju ispunile dvostruke pobede u Vimbldonu, Rolan Garosu, Australijan openu, ukupno 43 titule osvojene u dublu, sportista koji nam je priredio toliko radosti i čije ime s poštovanjem izgovaraju Mekinro, Agasi i Beker, u 35. godini nastavlja seriju uspeha, a za „Puls” kaže:

– Kada bih danas prekinuo karijeru, sigurno bih bio zadovoljan onim što sam ostvario. Bavim se onim što mnogo volim, čemu sam posvećen ceo život, uz tenis sam upoznao mnoge prijatelje, proputovao svet, postao uspešan sportista, predstavljam svoju zemlju, igram za reprezentaciju od 1995. Kao sportisti koji se celog života takmiči jedan od ciljeva mi je bio da dođem do svog maksimuma, da vidim koji je to potencijal, ili gde su te krajnje granice, i drago mi je što i danas uživam u tenisu, što ga volim možda i više i što ta ljubav traje bez obzira na uspone i padove i teške situacije kroz koje sam prolazio. Voleo bih da osvojim još neke neosvojene turnire, Australijan open, US open, Olimpijske igre i još dva turnira masters serije, Indijanu Vels i Majami, onda bih sve zaokružio. Biće to vrlo teško, ali daću sve od sebe da to ostvarim do kraja karijere.

Vize i znoj

– Posle toliko prolivenog znoja i odricanja san svakog sportiste je da bude na vrhu, to je nagrada, motivacija za nova dostignuća i nešto što je meni mnogo značilo u karijeri. U tenisu se uvek gleda napred, ako stanete u jednom momentu, pitanje je kada će vas preteći, ne živi se od stare slave. Drago mi je što sam u dublu ostvario svoj maksimum. Naravno, bilo je mnogo teških situacija, nekih grešaka u donošenju odluka, nepoznavanja najboljih puteva uspeha, predstavljanja zemlje u vremenu sankcija, nedostatak finansijskih sredstava. Od 18. godine pet godina putovao sam sâm, onda godinu i po s trenerom, pa opet sam. Bio sam prinuđen da do rešenja dolazim samostalno, da učim gledajući druge i da svojom snalažljivošću nađem načina za dalja putovanja i turnire.

– Brže bih napredovao da sam imao nekog pored sebe. Finansijski je bilo teško, od roditelja sam imao maksimalnu pomoć, ali to nije bilo dovoljno za bavljenje tenisom. Drago mi je što sam uspeo sve to da prođem. Bilo je teško, ali znam da sam uspeo i zato je moja radost mnogo veća. Teške situacije možda su me učinile boljim. Kada sam imao 16 godina, Francuska teniska federacija pozvala me je na Turnir 16 najboljih tenisera Evrope, ali nisam dobio vizu. Ponovilo se to i 1999, tada već u profesionalnom tenisu, ali zbog vize nisam mogao da učestvujem na Rolan Garosu. Morali smo da preskačemo mnogo turnira jer je Srbija bila pod sankcijama, zbog čega nismo dobijali pravo učešća. Ali bilo je i drugih momenata, simpatičnih, naklonosti publike, dobacivanja „volim te”, „oženi me”, potpisivanja autograma na mobilni telefon. U Kini su me ispred hotela sačekali sa srpskom zastavom i pevali „Bože pravde”, s natpisom da smo mi za njih uvek šampioni, bilo da smo pobedili bilo da smo izgubili.

Put do snova

Nenad je prohodao uz loptu i od tog trenutka sve u životu bilo mu je vezano za igru i za loptu.

– Isto se desilo s Leonom, mojim sinom, pre je naučio da šutira i da ide za loptom nego da hoda. Lopta je bila moja opsesija, kao i igranje s decom. Kao dete imao sam viziju o poslu koji nije vezan za kancelariju i određeno radno vreme, nego za nešto što će umnogome zavisiti od mene, da će kako se budem zalagao tako dolaziti i uspesi. Moji roditelji završili su fakultete, imali su dobre poslove, ali u vreme velike inflacije egzistencija nam je bila dovedena u pitanje. U trećoj godini otac me je naučio da skijam, a tenis je došao kao jedan od sportova pored fudbala, košarke, u sedmoj-osmoj godini. Bilo je to vreme posle Bobe Živojinovića, a pre Monike Seleš. Dva-tri puta nedeljno s grupom dece igrao sam tenis po sat vremena, nisu to bili pravi treninzi. Snalazili smo se za opremu, imao sam jedan šorts i dve-tri majice, tetka mi je poklonila patike. Igrom slučaja bio sam najbolji u svojoj grupi u Crvenoj zvezdi i za to sam dobijao reket i pravo da treniram bez plaćanja članarine, a kasnije i plaćene turnire po Jugoslaviji. Naravno, morali su i roditelji finansijski da učestvuju.

– Do prve zarade došao sam čekajući da profesionalni igrači oslobode termin, pa sam u šanku pravio sendviče i služio pića. Takmičio sam se s rekreativcima za sladoled, sendvič, a ako izgubim, morao sam da radim sklekove ili da istrčim krugove. Kada sam bio najbolji među pionirima od 12 do 14 godina, rodila se nada da mogu da budem uspešan u tenisu, a to je davalo mogućnost za dalje učenje u Americi, ili bavljenje trenerskim poslom. U školi sam bio pažljiv na časovima, svestan da to vreme moram da iskoristim maksimalno da ne bih morao da učim kod kuće. Roditelji su od mene očekivali da budem što uspešniji u školi, ali to nije bilo moranje, a tenis je ono za šta sam se ja trudio. Hteo sam da budem uspešan u svemu, bio sam odličan u osnovnoj, a u Srednjoj ekonomskoj školi vrlo dobar zbog mnogo odsustvovanja. Poslednje dve godine završio sam vanredno, ali bio sam na maturskoj večeri. Nisam imao dovoljno vremena za druženje, nedostajali su mi odlasci na odmore s društvom, ali radio sam nešto što volim, putovao sam po svetu, to mi je nadoknađivalo ono što sam propuštao. Družio sam se sa starijima od sebe i to je pomoglo da brže sazrim. Pomoć sam imao od osam godina starijeg brata, iz čijih sam iskustava i saveta učio. On mi je bio vodič kroz odrastanje.

Teško do ljubavi

Dok su se sportski uspesi nizali, s devojčicama nije išlo tako glatko, bar u početku, u osnovnoj školi:

– Bio sam vrlo stidljiv i trebalo mi je mnogo vremena da se u tom pravcu razvijem i opustim, da više uživam u zabavljanju, druženju i razgovoru s devojčicama. Sve se svodilo na neko gledanje, simpatisanje, platonsku ljubav. Bilo je lepih iskustava, a dešavalo se i da se zaljubim u devojčicu koja je tada bila s nekim drugim. Sport mi je omogućio da upoznam mnogo devojaka iz raznih krajeva naše zemlje, kasnije i sveta. Nije mi bilo važno da bude sportistkinja, ali mi je mnogo značilo da postoje neke simpatije i da je u publici kada igram. Imao sam osećaj da bolje igram ako me gleda neko do koga mi je stalo, tako je bilo još od detinjstva, od igranja „između dve vatre”, fudbala. Bilo mi je teško da ostvarim privatan život jer sam mnogo odsustvovao od kuće, morao sam da budem vrlo praktičan, nisam imao vremena za zabavljanje, igranje igrica. Veza je morala da bude iskrena, da se zna na čemu sam, a ako se tako ulazi u vezu, mnogo lakše dolazi do razilaženja.

Mina, Leon i Luna

– Mina i ja upoznali smo se aprila 2003. Zabavljali smo se pet godina pre braka, putovali na turnire, živeli zajedno. Samo lepe i pozitivne stvari proizašle su iz te veze. Onog trenutka kada sam shvatio da s njom želim da imam decu, bio sam spreman za brak. Desio mi se taman kada je trebalo, mogao je da dođe i ranije, ali problem je bio u nalaženju momenta da se sve organizuje. Verili smo se krajem avgusta, planirali svadbu za kraj maja, u aprilu saznali da je Mina u drugom stanju. Ta 2008. godina za mene je najznačajnija u životu, tada smo se venčali, završio sam godinu kao pobednik i trećeg decembra dočekao rođenje svoje dece. U trenutku njihovog rođenja sve je stalo, deca su postala prioritet, osetio sam veliku odgovornost, brižnost, povezanost, neku drugu vrstu ljubavi. To je bilo novo, prelepo iskustvo. Bio sam prisutan kada su ugledali svetlo dana, rođeni su carskim rezom i sve je išlo brzo. Leon i Luna brzo napreduju, svaki trenutak s njima donosi novu radost. Učiću ih da budu pošteni, da poštuju sve oko sebe, da žive u ljubavi, da se oslone na sebe, veruju u sebe i rade na sebi, da nađu ono što će ih ispunjavati u životu. Moramo ih naučiti da ne ide sve lako, da ima mnogo spoticanja u svemu, profesiji, ljubavi, prijateljstvima, da ne treba gubiti nadu, već uvek biti pozitivan.

Najveće zadovoljstvo predstavlja mu to što ga cene veliki igrači i što je uspeo da ostvari dosadašnje rezultate.

– Mislim da me slava nije promenila, jer to što sam ostvario desilo se kad sam bio dosta zreliji, svesniji, kad sam umeo da cenim uspehe i čvrsto stojim na nogama. Druga bi priča bila da se to desilo dok sam bio tinejdžer. Osećam da sam još bolji nego pre godinu dana, da sam napredovao, i verujem da će mi to doneti nove uspehe, videću šta telo može da izdrži i iznese. Postavlja se pitanje prioriteta: porodica ili da karijera potraje? Ostao bih i dalje u sportu, da svoje znanje prenesem mladima, talentovanima. Želim da im pružim mogućnost koju ja nisam imao, da do tog znanja dođu kod kuće, ovde u Srbiji, i uz porodicu. Drago mi je što sam deo zadovoljstva koje su meni donosile pobede naših reprezentativaca u ostalim sportovima i što smo u tenisu i mi uspeli to da priredimo našem narodu.

Nenad Zimonjić

Nenad Zimonjić

Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*