Ognjan Radivojević Ogi Biografija

Ognjan Radivojević – Ogi rođen je 06. oktobra 1970. godine. Sa suprugom Biljanom ima Sofiju i Lava. Karijeru je počeo da gradi profesionalno od 13. godine; sarađivao s mnogobrojnim džez muzičarima; svirao s Rambom Amadeusom, u Big bendu RTS-a, gde je bio dirigent i producent; slavu stekao sarađujući s Goranom Bregovićem, od 1992. do 2004; radio muziku za desetak inostranih filmova, kao i na albumima Igija Popa, Ofre Haze, Jorgosa Dalarasa, Sezarije Evore; izdao dva solo albuma; producent i izvođač muzičke himne EP u rukometu 2012.

Završio je Muzičku akademija, odsek dirigovanje. Malo je iskustava koja su ga zaobišla, pa muzičar zato ničega nije gladan i ume da se raduje pravim stvarima.

Miroljubivom klincu koji je odrastao u opasnom kraju Beograda trebalo je dosta vremena u detinjstvu da dokaže svoju snagu. I dok je na ulici koristio pesnice, u kući je, pored oca, čuvenog muzičara Radeta Radivojevića, sigurno ulazio u svet muzike, iz koga više nikada nije izašao.

– Studentsko sam dete, roditelji su me dobili kada su imali po dvadeset godina. Odrastao sam drugačije od svojih vršnjaka. Sloboda koju sam dobijao uticala je da se odgovornije ponašam prema sebi. U našem stanu je vrlo često bilo gostiju na noćenju, žurke su bile veoma česte, uvek se pevalo i zabavljalo. Otac me je vodio sa sobom na svirke još kao bebu, provodio sam mesece na moru, gde me je čuvao ko stigne od muzičara s kojima je svirao. I danas nosim uspomenu na te dane. Jedan od njih me je s metar i po visokog bedema ispustio na glavu, zato imam ovaj brežuljak na vrhu lobanje.

Fajterski kraj

Beogradsko naselje Braća Jerković, u kome je odrastao do početka puberteta, tada je, kaže, bio kraj radnika i dođoša, geto u kome se jasno znala hijerarhija, svako je morao da se izbori za svoju poziciju.

– Majka mi je puštala kosu da ličim na Bitlse. Kao miroljubivi dečak duge kose koji svira klavir odskakao sam iz šablona i zbog toga skoro svakodnevno dobijao batine. Dugo sam morao da dokazujem svoju ’muževnost’ pesnicama, zbog čega sam počeo da treniram hokej, pa vaterpolo, raskrupnjao se i izborio za svoje mesto na igralištu. Prihvatili su me kao drugačijeg, ali ipak njihovog. Od 7. razreda osnovne išao sam u školu na Dorćolu, gde su vladala ista pravila, ali sam tada već bio „veteran”.

– Mnogi od mojih drugara iz detinjstva više nisu među živima, neki su stradali od metka, neki od droge. Od te pošasti verovatno me je spaslo to što se nikad nisam dobro osećao u grupi i nisam radio ono što svi rade da bih se uklopio. Bilo je ozbiljnih tuča, zaljubljivanja u žene, glupavih pijanstava, padanja s motora, lupanja nekoliko automobila. Sazrevanje i odrastanje me je bolelo i fizički i psihički, malo je iskustava koja su me zaobišla. Možda zato više nisam ničega gladan i umem da se radujem pravim stvarima. Svi moji su zdravi, kuća nam je uvek puna dragih ljudi, a bolni momenti iz prošlosti samo me podsećaju na to koliko sam srećan.

Profesori muzike vrlo brzo su shvatili da imaju posla s veoma talentovanim detetom, a već sa trinaest godina imao je prvu profesionalnu svirku.

Tata kapitulirao

– U muzičku školu su me upisali sa pet godina, prvenstveno da me odvoje od „lošeg društva” iz kraja. Nisam imao osećaj da je muzika važnija od drugih stvari, ali mi je sviranje bilo zabavno. Brzo me je muzika zainteresovala toliko da nisu morali da me teraju da vežbam. Non-stop sam slušao muziku, virio sam ocu preko ramena kad sedne za klavir, upijao šta svira, trudio se da razvrstam u glavi šta zbog čega valja, a šta ne. Do tada su me već označili kao talentovanog, svaki dan sam posle regularne škole išao u muzičku, gde sam satima vežbao sa svojom ambicioznom nastavnicom. Otac mi je bio veoma zaposlen kao studijski muzičar, kao klinac sam ga moljakao da me vodi na snimanja. Bio mi je fascinantan proces nastajanja muzike, spajanje raznih instrumenata, dugmići na mikseti i ostalim uređajima. Tako sam se, osim sviračkim, zarazio i aranžersko-producentsko-tehničkim virusom, i evo, bolujem i dan-danas.

Akademiju je upisao preko reda, posle trećeg razreda srednje škole, i vrlo brzo je počeo da nastupa i zarađuje.

– Do puberteta sam uveliko ušao u materiju a da me niko nije terao na to. Nisam stigao tinejdžerski da zamrzim ono što moj otac radi. Ipak, takmičenje ko je bolji, ko više zna, trajalo je do njegove kapitulacije. Sa trinaest godina, sticajem okolnosti, kao očeva zamena, imao sam prvu profesionalnu svirku. Nisam imao tremu, jer mi pozornica nije bila strana, a bio sam interesantna pojava za publiku, klinac koji svira kao odrastao. Uživao sam u svakom momentu, a još sam dobio više para nego što mi je bio mesečni džeparac. Posle burne debate s roditeljima, dozvolili su mi da nastavim da sviram, pod uslovom da ne popustim u školi. Prespavao sam puno časova u učionici, ali su profesori imali razumevanja za moje „vannastavne aktivnosti”, pa škola nije trpela. Zarađivao sam novac koji moji vršnjaci nisu mogli ni da zamisle, ali sam svirao s odraslim ljudima od kojih sam upijao ne samo muzičke već i životne lekcije. Muziku sam, čini mi se, oduvek razumeo bolje nego išta drugo. Muzička akademija bila je prirodan sled događaja, upisao sam je posle trećeg razreda srednje škole.

Otkaz zbog Brege

Jedno vreme Ognjan je radio kao profesor u Muzičkoj školi „Stanković” na odseku za džez klavir.

– Bio sam interesantan svojim đacima jer sam bio nekoliko godina stariji od njih. Videli su da se ložim na džez, a imao sam netipičan pristup nastavi. Zbog turneje s Goranom Bregovićem morao sam da dam otkaz u „Stankoviću”, ali i danas srećem ljude koji mi kažu: „Bio sam tvoj đak.” Bio sam svirač, a posle i dirigent „Big benda”. To dragoceno iskustvo mi je pomoglo u narednim poslovima, kada sam predvodio razne inostrane orkestre i horove. Aranžmane su početkom devedesetih radili malobrojni, tada kompjuter nije mogao da nadomesti nedostatak znanja. Producirao sam i pesme koje su mi se dopadale i koje nisu, želeo sam praktično da primenim sve za šta sam se školovao.

Srpsku muzičku scenu ne može da menja, ali mu ne pada na pamet da se, popularnosti radi, uklapa u trend.

– Ni danas ne znam čime bih se drugim bavio kad bih odustao od muzike. Sada živim u vremenu kada je muzika dodatak estradnim šljokicama, dodvoravanje primalnim nagonima neuke mase. Ne mogu da menjam okolnosti, ali se neću utopiti u trend da bih bio voljen ili popularan. Ne volim da se dodvoravam ili dokazujem lošijima od sebe, držim se ljudi koji muziku razumeju i vole i uvek bih menjao 100 tra-la-la slušalaca za jednog sa ušima i mozgom.

Linija odbrane

Na vreme nahraniti sopstveni ego i sresti Biljanu, to je idealna formula za stvaranje tvrđave zvane porodica.

– Biljana je snažnog karaktera i volje, mudra i sposobna. Spontano zrači tako da svi u njenom okruženju žele da budu bolji od sebe, da je zasluže i budu je dostojni. Tako sam i ja „ozračen” od momenta kada sam je upoznao. Privukla me je lepotom, ali je njena posebnost lepša od njenog izgleda.

Biljana i Ogi upoznali su se na snimanju priloga za njenu emisiju na Studiju B, pre dvadesetak godina.

– Zbog povezanosti poslova povremeno smo se sretali, a poslovnu saradnju započeli smo kada sam se posvetio solo karijeri. U saradnji s Goranom Bregovićem naučen na svetski sistem funkcionisanja muzičkog biznisa, prepoznao sam te principe u Biljaninom radu i poželeo da ona vodi moje muzičke poslove. Ni danas ne znam čime sam je osvojio, izgleda da sam samo imao mnogo sreće.

Apsolutna posvećenost porodici je njihov konsenzus.

– Nema borbe između nas. Biljana je toliko uporna kad nešto zamisli da joj je lakše učiniti nego je odbiti. Posao i emocije su isprepletani, ali razumemo jedno drugo u potpunosti, zato se slažemo na oba koloseka. Oboje smo na vreme nahranili ego, ostvarili se i dokazali na poljima na kojima smo želeli i koliko smo želeli. Sada smo posvećeni jedno drugom i našoj tvrđavi – porodici, poslednjoj liniji odbrane u ovo blesavo vreme.

Njihovom životu sada ritam daju Sofija, Biljanina ćerka iz prvog braka, i mali Lav.

– Sada imamo tinejdžerku od dvanaest i tinejdžera od pet godina. Lav od rođenja Sofiju kopira u svemu, pa mu je prirodno da kad nam ona kaže kako je smaramo, dotrči do nje i doda: „Samo da znate – i mene smarate.” Praštaju nam što smo smarači, uglavnom se bavimo poslom kada su oni u školi i vrtiću, ili kad spavaju, a ostatak dana provodimo zajedno.

– Istina je da deca slabo slušaju šta im roditelji govore, ali ih fascinantno dobro kopiraju, zato se trudimo da svojim ponašanjem postavimo standard ispod kog se ne ide. Imamo posebne rituale u kojima svi uživamo, puno se smejemo i o svemu razgovaramo. Moja porodica mi je najveći životni uspeh. Van zidina naše tvrđave, svet je gadno mesto, ali nemam preveliki strah za njih. Verujem da su dovoljno pametni da se bore s lošim uticajima, a mi ćemo da im prtimo put dok ne ojačaju dovoljno da mogu i bez nas.

Ognjan Radivojević Ogi

Ognjan Radivojević Ogi

Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*