Romana Panić biografija

Romana Panić je rođena 09. april 1975. godine u Banja Luci. Ona je pop-folk i pop pevačica. Ime je dobila po pesmi Romana od Đorđa Marjanovića, koju je njena majka volela. Prvi javni nastup Romana je imala sa dvanaest godina, u Jajcu, na festivalu Septembarske večeri. Osvojila je nagradu za najboljeg mladog debitanta. Godine 1993. počela je da peva u klubovima, snima radio džinglove, a postala je i zaštitno lice firme General Company.

Sledeće godine dobija stalan posao na radiju Studio A, gde je radila kao voditelj, spiker i ton majstor. Tri godine kasnije snima pesmu Žena, a 1999. seli se u Srbiju i snima prvi album, čiji je producent bio Željko Joksimović. Godine 2001. izdala je drugi album, a u međuvremenu je učestvovala na Budvanskom festivalu, sa pesmama Samoodbrana i Ček bez pokrića. Godine 2002. i 2003. peva pesme Kad mi gore obrazi i Nikad i zauvek na Sunčanim skalama.

Sa pesmom Nikad i zauvek pobedila je na festivalu i tako ubrzala snimanje trećeg albuma, nazvanog Ne, koji je izašao u prodaju 2005. Godinu dana kasnije takmiči se na Beoviziji i izdaje singl Ubjedio si me. Jedan od njenih najvećih hitova bila je pesma Još te koštam iz 2007, za koju je snimljen spot u Atini.

Romana Panić

Romana Panić

Izvor i foto: WP

 

ŽIVOTNA PRIČA

 

U moru raznih umetničkih imena, samo jedno pravo, kršteno ime odmah se primilo u javnosti — Romana Panić:
— Zašto se ja ovako zovem? — pitala sam se često kao dete. Deca su me u školi zezala, govorili su: „Čitaš puno romana”, plakala sam zbog toga, dobila komplekse, a onda mi je mama ispričala kako sam dobila ime.

 

Romana sa starijom sestrom

Romana je rođena u Banjaluci, u porodici koja je već imala žensko dete i koja se radovala dečaku.
— Kad sam se rodila, mnogi su se razočarali, a po ranijem dogovoru, mama je birala za devojčicu. Rekla je: „Zvaće se Romana il’ nikako!” Dobila je kritike, pitali su je kakvo je to čudno ime. Ali ona je obožavala Đorđa Marjanovića i njegovu pesmu „Romana”. Imala sam osam godina kada sam čula tu pesmu i prvi put sam bila ponosna na svoje ime. Izljubila sam mamu i zahvalila joj.

 

– Godinama kasnije kad sam došla u Beograd, moj menadžer Saša Dragić odveo me je kod Đorđa Marjanovića. On se oduševio kad je čuo kako sam dobila ime i da još umem i da pevam. Ispričao mi je da je Romana bila ruska pevačica u čiji je glas bio zaljubljen, pa je u vozu napisao stih: „Ko li natera ptice da se odreknu glasa i kraj tebe zaneme, Romana”. Moram da priznam da se i sada naježim kada to pričam. Ime je znak i ono mi je sigurno predodredilo životni put. Razmišljala sam o tome kakvo ime jednog dana da dam svojoj ćerki, ali nemam tako originalan predlog.
Klavir ili ništa
Romana je rođena i odrasla u Banjaluci, u porodici građevinara, koja ju je kasnije nagovorila da upiše elektrotehničku školu.

Prva profesionalna fotografija

— Uvek sam bila komunikativna, lako sam nalazila društvo kuda god da odem. Sa četiri-pet godina pevala sam „Glavo luda”, pa posle „Sitnije, Cile, sitnije” i govorila da ću biti pevačica. U šestoj godini prvi put sam uzela mikrofon i mom veselju nije bilo kraja. U školi, naročito na putovanjima, znalo se, Romana peva. Bila sam u školskom i gradskom horu, folkloru, solo pevač u KUD-u, u 12. godini išla sam na prvo takmičenje pevača amatera. Tata je navijao da pevam narodnu muziku i govorio je: „Ako si spremna za to, ja ću da uložim u tebe.” Smatrao je da zabavna muzika nije sigurna.

 

 

– Nije da ja nisam volela narodnu, pevala sam i sevdalinke, i izvorne narodne i duhovne pesme, ali išla sam srcem, za onim što volim. Da budem nešto kao ženski Zdravko Čolić, da me ima svuda pomalo, jer sam i takvog temperamenta. Želela sam da mi kupe klavir, a oni su hteli harmoniku, i zbog toga smo se posvađali i onda iz inata nisam htela da idem u muzičku školu. Imala sam učitelja pevanja u 16. godini, a tada sam zaradila prvi novac od pevanja u kafe-klubu. Pevala sam i džinglove i od njih dosta naučila. U osnovnoj školi bila sam odlična, u srednjoj elektrotehničkoj vrlo dobra. U odeljenju je bilo samo nas pet cura, ali već kao klinka bila sam malo baraba. I danas imam dosta muških prijatelja, nekako mi je i bliskija komunikacija s njima.

 

Uprkos ocu

 

Punoletstvo konačno

 

U vreme kada je imala 16 godina, a večernji izlazak bio limitiran do 11 uveče, Romana je odlučila da peva u kafiću i ne pitajući svoje roditelje.
— Rekla sam samo drugarici da tu moram da pevam i prišla sam muzičarima. Sutradan su organizovali probu, kafić je bio pun, otpevala sam prvu pesmu i doživela ovacije. Pevala sam pola sata zabavne strane i domaće pesme i to je bila moja prva gaža. Tim novcem sam častila društvo. Mami sam rekla da sam dobila posao, a tata je oštro reagovao. Bio je ljut skoro dva meseca, sve dok nisam rekla da ja to volim i da neću prestati. Nekako su me čuli i ljudi s Radio Banjaluke.

 

U vreme velikih pevačkih ambicija

 

– Uvek sam radila po dva-tri posla posle škole. Kad je počeo rat, moji snovi su se srušili i shvatila sam da ono što sam isplanirala neće moći tek tako da se ostvari. Bez struje i vode, trebalo je učiti za fakultet, a u to vreme radila sam na radiju, u butiku, putovala, uveče pevala. Sve to odvuklo me je od fakulteta. Svaki pokušaj dolaska u Beograd osujetile su neke nepredviđene okolnosti, čak se i bombardovanje desilo kada sam mislila da je sve spremno za moj dolazak. Radovala sam se čak i pevanju na mostu, u to vreme. U Banjaluci su me čuli Ceca Slavković i Željko Joksimović, rekli su mi da sam srpska Doris Dragović jer imam taj malo bosanski, malo mediteranski fazon i da obavezno moram da dođem u Beograd. Dva dana posle bombardovanja stigla sam u Beograd i imala sam materijal za svoj prvi album.

 

Fatalni Fotos

 

Njen ljubavni život obeležio je odnos s kiparskim advokatom Fotosom Pitađisom. U jeku ljubavi s Romanom, Fotos je dobio dete s drugom ženom, a ni posle pomirenja i javnog Romaninog oproštaja nije se promenio, nastavio je da je vara.
— U drugom razredu osnovne škole imala sam simpatiju, u petom pravu dečju zaljubljenoist, a prva prava ljubav desila mi se u drugom srednje. Trajala je neke dve godine. U 20. godini upoznala sam Sašu Radojičića, bila je to moja velika, životna ljubav koja je trajala deset godina. Pet godina bili smo zajedno u Banjaluci. Kada sam prešla u Beograd, došao je za mnom jer smo shvatili da ne možemo da budemo razdvojeni. Zajedno smo živeli i radili, bila je to prava veza. Sticajem okolnosti, puklo je, nije se desio zvanični brak. Odmah sam iz jedne ozbiljne veze uletela u drugu, sa strancem, Fotosom. Prvih osam-devet meseci to je bila fatalna ljubav, sve je išlo neverovatnom brzinom, bila sam ubeđena da će se to završiti brakom.

S mikrofonom kao s najboljim drugom

 

 

– Teško mi je padala razdvojenost, sedam dana bila sam ja tamo, sedam on ovamo. Kad bih se vratila, ne bih znala gde se nalazim, kada pevam, kad putujem, živela sam u koferu. Viđali smo se jednom mesečno, to mi nije bilo dovoljno za vezu, ni za nešto ozbiljno. Osećala sam se zauzetom, a bila sam sama. A onda se desila ta prevara. Bio je to moj prvi susret s nečim takvim. Javno sam oprostila to što je dobio dete s drugom ženom i to me je koštalo mnogo živaca. Pre definitivnog raskida 2010. zaprosio me je, ali posle samo sedam dana ponovo sam čula neke priče o njegovom neverstvu. Opet su krenule njegove laži. Rekla sam sebi da je kraj, da nema smisla da održavam vezu ako opet treba da prolazim kroz njegove laži. Nisam više mogla da izdržim, nisam htela da pristanem na takav život. Odrasla sam u normalnoj porodici i smatrala sam da ću i ja jednog dana imati takav brak i porodicu.

 

– Presekla sam jer mi je došlo do grla. Pritiskali su me sa svih strana, čula sam kritike i osude, mnogo se ljudi bavilo time. Period posle raskida zaista mi je bio težak. Osećala sam se kao da sam sama protiv celog sveta. Smetao mi je taj pritisak, trebalo mi je vremena da se vratim na svoj kolosek. Sada sam mnogo zrelija, iskusnija. Nije lako posle takve veze uleteti u nešto drugo. Od aprila-maja 2010. nemam partnera. Uspela sam da napunim baterije i krenem u novi period života. Sigurna sam da će mi se desiti ljubav zato što sam osoba koja voli i voli da bude voljena. Rasterećena sam po tom pitanju, ali bio mi je potrebno vreme da se vratim u normalu. Sada su mi kriterijumi mnogo stroži. Više ne podnosim lažna predstavljanja i folirante, a na toliko sam takvih naišla. Iskrenost je prvi preduslov da me neko osvoji, a ako me laže, onda da me slatko laže, da bude džek i maher, e za to skidam kapu.

 

Karijera u usponu

 

Domaćica i dama

 

— Nisam bila svesna svog izgleda prve četiri godine karijere. Pojavila sam se kao vesela devojka iz susedstva, kratko ošišana, koja veselo peva, bio je to imidž zbog kojeg sam dobila velike simpatije publike. Bila sam drugačija. Sada mi smeta to što sve pevačice mnogo liče, ali čini mi se da imam svoj pečat i originalnost. Volim da menjam imidže, da nosim trenerku i haljinu, da budem devojčurak s kačketom, dama, fam fatal, domaćica i seksi. Mi žene nikad nismo zadovoljne svojim izgledom, ali moj adut je guza, taj deo tela, struk, stomak, noge, za to sam uvek dobijala pohvale, još od školskih dana. A, u stvari, oči su ogledalo duše i one odaju najbitnije.

 

Vito telo za gledanje, duge noge za igranje

Romana je, inače, puna planova.
— Volela bih da jednog dana imam porodicu i ne bih bila srećna da to ne ostvarim. Slava i popularnost bez toga mi ništa ne znače. Želim da ostvarim koncertne turneje, smatram ih najvećim dostignućem u svojoj karijeri, volela bih ove godine da održim solističke koncerte u Beogradu i većim gradovima. Posle 12 godina i četiri albuma stvoreni su uslovi za lep koncert u Centru „Sava”. Ne bih volela da napravim koncert po svaku cenu, možda sam zato i čekala sve ove godine.

Najbolje se provodi uz trubače

Gledaj PINK Reality na omiljena.net klikom OVDE

 

Izvor: Puls
Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*