Ružica Sokić je rođena u Beogradu, 14. decembra 1934. godine. Ona je srpska glumica. Član je pozorišta Atelje 212. Dobitnica je nagrade „Velika Žanka“ 2007. i „Dobričinog prstena“ 2011. godine.Rođena je 1934. godine u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista Pravda Petra Sokića. Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“.
Glumila je u oko 40 filmova, a već za prvu ulogu (Gorki deo reke, 1965. godine, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu Kad budem mrtav i beo (Ž. Pavlovića, 1967. godine) i prostodušne uličarke u filmu Žuta (V. Tadej, 1973. godine), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i u sporednoj ulogozi majke kojoj sin gine u borbi u Užičkoj republici (Ž. Mitrović, 1974. godine), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije Ceo život za godinu dana, Rađanje jednog naroda, Zanati, Samci i dr.). Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja (npr. na Sterijinom pozorju, Nagrada Pavle Vuisić, Statueta zlatni ćuran, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka). Tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“. Njen suprug je Miroslav Lukić. U šali Ružica kaže da je zadržao svoje prezime.
Kada Ružica Sokić, velika dama našeg glumišta, ode po zeleniš na Kalenić pijacu, nedaleko od svog stana, nikome tamo, kaže, nije posebno zanimljiva.
– Posle skoro 50 godina ne mogu da budem naročito interesantna seljankama na pijaci. Nisam za njih novo lice, ja sam njihova „ratna drugarica“. Smešno mi je ponekad što se ponašaju kao da sam ja još mlada, a one su, kao, babe. A ja sam njihova vršnjakinja, samo što su one sirote zapuštene. Ne razmišljam o sebi kao o nekoj javnoj ličnosti koja bi sad trebalo na poseban način da se ponaša pred svetom. Nekad, kad imam posla, izađem iz kuće, a zaboravim i da se počešljam. Nabijem kapu i neke naočare i idem.
Publika Ateljea 212 Ružicu sada gleda u predstavi „Dugo putovanje u noć“, u Pozorištu Slavija oživela je legendarnu Žanku Stokić u „Žanki“, a u Narodnom je Maga Magazinović u „Balkanskoj plastici“ … Igrala je nedavno i u telenoveli „Jelena“, a kućni budžet popravlja pojavljivanjem u reklamama.
–Hvala bogu, ova profesija nije me poremetila kao ljudsko biće. Ne mislim da mi pripadaju nekakve privilegije. Povlašćena sam možda u tom smislu što neki lekari hoće da me prime.
Ružicu je za lekare vezala ponajviše njena ogromna strast prema skijanju. Pre nekoliko godina na zimovanju je doživela lomove koji su je neko vreme odvojili od posla, što joj je teško palo. Ipak, i iz te situacije proizašlo je nešto korisno. Primorana na mirovanje, počela je da zapisuje svoja bogata profesionalna i životna sećanja, da ih pretače u knjigu. Ali i pisanje je ispunjava tugom, jer, kako kaže, većina onih koje pominje više nije među živima. Pomalo se snebiva da govori o toj knjizi u nastajanju. Podsećam je da je memoarsko štivo njene koleginice Mire Stupice bilo veoma čitano.
–Pa dobro, Mira Stupica verovatno ima burniju biografiju nego ja – kaže tonom koji me ostavlja u nedoumici oko toga da li je odgovor obojen skromnošću ili nekom vrlo diskretnom ironijom.
Radila džabaka
Ne voli kad njene kolege mistifikuju profesiju, iako je sama sve podredila umetnosti.
–Glumac koji se pravi važan zato što se okreću za njim na ulici nije pravi glumac. Misle mladi glumci, kad odigraju jednu seriju, da su postali slavni. Kod mene je u pitanju totalno posvećenje. Udala se jesam, ali nemam decu. Samo zbog pozorišta. To je velika žrtva. Ali, ja to nisam shvatala kao žrtvu. Bila sam toliko fokusirana da sad shvatam da to zaista nije normalno.
–Ni najmanje se ne osećam superiorno ni prema jednoj ženi, šta god da radi. Najvažnije je i najteže biti čovek ljubavi, pozitivan. Ima glumaca koji nisu pročitali tri knjige u životu. Kad će, nemaju vremena, trče, borba je za život. Najvažnije je sada doći do novca. To se smatra vrhuncem uspeha.
–Mi u ovoj sredini nikad nismo imali neku materijalnu satisfakciju. Radili smo džabaka, što se kaže. Dve hiljade ondašnjih dinara dobila sam za glavnu ulogu u „Žutoj“, to mi je bio honorar. O platama da ne pričam. Pokojna Mira Trailović je govorila: „Vi ste srećni, imate socijalno osiguranje, vaše kolege u Njujorku peru čaše u kafanama…“ Ali, ako tamo dobiješ seriju, obezbedio si se za deset godina. Kod nas možeš da crkneš od rada i ništa. Za ceo svoj radni vek uštedela sam nekih 45 hiljada maraka, uglavnom za to skijanje koje toliko volim i koje me je i uništilo. E, i to su mi opljačkali kao staru deviznu štednju. I šta da kažem? To je metafora naših života.
Svet pripada nevinim
–Sreća što sam uspela da za veći stan promenim moj stančić i stan mojih roditelja, da bi moja majka mogla svoje poslednje dane da proživi sa mnom, a ne na gerijatrijskoj klinici. Ona je iz ovog stana otišla u mrtvačkom sanduku.
Deset godina sam je negovala, srećna što to mogu da joj pružim, da joj vratim za ono što mi je dala. Jako sam bila vezana za majku, tata je umro ranije. Pre šest godina je otišla, a otkako me je rodila, nismo se rastajale. Njena teza je bila: „Dok si nevina, svet je tvoj!“ Jednom me je, imala sam možda 18 godina, uhvatila s cigarom, pikavcem. I do poslednjeg svog svesnog trenutka je ponavljala: „Ne da pušiš!“ I stvarno, nisam pušila. A ja je pitam, za svog muža: „Ko je ovaj čovek?“ A ona, već u demenciji, kaže: „Pa valjda moj sin.“
–Ceo moj život mogao bi se nazvati praštanje i čekanje. To je moj život – kaže Ružica.
Čekanje se, naravno, odnosi na glumački usud da se stalno čeka da budeš odabran, da ti bude dodeljeno nešto da radiš. A praštanje na nepravde koje je pretrpela tokom karijere.
–To je najgluplja profesija jer je u njenoj suštini zavisnost. Mi stalno zavisimo… Da li će vas angažovati, da li ste u nekom klanu…? Sudbina mi je takva da nisam imala muža ili sestru koji bi mi davali uloge i nagrade. Igrala sam ono što drugi nisu hteli. Srećna sam što sam odigrala ceo opus Ace Popovića. A još veća privilegija mi je bila da se s njim družim. Družili smo se do njegovog poslednjeg dana. Šta je on to našao u meni, ne znam. Ja sam jedna potpuno obična osoba. A uvek smo ga sekirali zbog njegovog boljševizma. Čak je na Dedinju posećivao onaj naš „kraljevski“ par, pa smo mu dušu vadili. Bio je uveliko bolestan. Sećam se, sedeo je za ovim stolom, to je bio naš okrugli sto, samo što tada nije bio ovako napukao, i rekao nam je, onako, van konteksta: „Ma manite, kad biste vi znali kakvi su to prostaci!“ To mi je ostavio u amanet. I ništa me ne iznenađuje.
U vlasti osrednjih
Pomalo rezignirano zaključuje da su u našem društvu, u svim sferama, zavladali mediokriteti.
–U bukvalnom smislu mediokritet je onaj ko je osrednji. A u pogrdnom, to je onaj što otima, uništava bolje od sebe. Mediokriteti imaju odličan talenat da prepoznaju kvalitetno i da ga udruženim snagama ćušnu pod tepih. Sve su nam oteli, živote, duše, pare… Imam sreću da igram u predstavi „Dugo putovanje u noć“, u režiji Bore Draškovića, koji je izuzetan kvalitet. Svetski čovek, savršen reditelj, pedagog. Verujte, u ovim godinama učila sam od njega. Neobjašnjiv je fenomen da njega Jugoslovensko dramsko pozorište ne pozove da režira. A režiraju oni koji nisu vredni da mu očiste cipele. Najbolje može da bude proglašeno za najgore, i obrnuto.
Ruža Soda
Među kolegama Ružica Sokić ima simpatičan nadimak – Ruža Soda.
–To je od mojih dragih drugova, pokojnih Milutina Butkovića i Taška Načića. Oni su voleli da popiju ružicu „sa dva sifona“. Ja nikad nisam pila, te sam i tu malo izgubila kod kolega, jer nisam bila partner u kafani. Meni organizam nije podnosio alkohol. Slabo sam se družila s glumcima. Imala sam jedan uzak krug prijatelja. Nisam imala vremena da sedim u kafani celu noć.
Pitam je da li je svesno tražila muža izvan svoje profesije.
–Ne bih da uvredim kolege. Ali, glumac i glumica, to su teške kombinacije. Upoznavši svoje kolege, ja sam se više s njima svađala nego što su mogli da mi se dopadnu. Muškarci su sujetni, teško mogu da podnesu da u bilo čemu dominira žena. Meni je pokojni Bata Stojković govorio: „Šta hoćeš, pozorište je muška profesija. Žene su nužno zlo, nekad su muškarci igrali žene.“
Tvrdi da samu sebe nije videla kao lepu ženu, naprotiv.
–Mislila sam da sam ružna i to mi je bila velika smetnja u profesionalnom životu. Kad me je mama gledala u „Čudu u Šarganu“, rekla je: „To ti je najgora uloga. Kao da si sušena u sulundaru.“ Mama je najviše volela kad sam lepo kostimirana, udešena. Oduzimali su mi uloge zbog izgleda. Nisam vodila računa, odem na more, ugojim se od sedam do deset kila, pa svi kažu „kako može tako“. Mnogo sam se napatila, delom i svojom krivicom. Ja se nisam družila „s kim je trebalo“. Bila sam smešna persona, nenašminkana, loše obučena, jer bila sam siromašna, s iskrivljenim cipelama, nikakva… Nisam mnogo ni pridavala izgledu. Neka prirodna lepota bila je Rada Andrić, njoj je Bog dao sve tako pravilno. Uostalom, još u „Žutoj“, nije ni trebalo da izgledam kao Greta Garbo, kao Venera. Na kraju, čovek stari onako kakav je, iznutra. Sad izgledam možda pristojnije nego kad sam bila klinka, jer sam onda bila potpuno sluđena.
Ružičin otac bio je novinar, pre Drugog svetskog rata s bratom je izdavao list „Pravda“. Jako se protivio želji svoje jedinice da postane glumica.
–Bio je boemčina, družio se s Ljubinkom Bobić i svim tim zvezdama onog vremena. Ipak, njemu je gluma bila sinonim za jedan raskalašan, raspustan život. A popularnost mi je prvo donela TV drama „Devojka s tri oca“. Igrala sam kućnu pomoćnicu. Tad mi je umro otac, njemu sam posvetila tu ulogu. E, tako, ja ne mogu drugačije nego srcem. Ja radim i živim srcem, verovatno sam ga zato i oštetila.
Uvek samo emocija
–Neracionalna sam, uvek idem emocijom. Kad god ne poslušam emociju i intuiciju, pogrešim. Zdrav razum je, naravno, lep, i ja ga imam, neću sad da skočim kroz prozor. Ali, ti proračunati ljudi, oni mogu sve da dobiju. Oni izmanipulišu život, a u tome nije lepota. Da se družim s određenom klikom, da izrežiram određene stvari, časti i počasti, ja bih se stidela.
–Kod mene je jako osećanje stida. Dosta sam igrala domaći repertoar, likove koji su potpuno ispod mog socijalnog nivoa i ljudi su me identifikovali s tim, pa kažu: „Ma pusti je, prostakuša.“ Ja sam narodska glumica, igrala sam žene iz naroda, ovakve ili onakve. Igrala sam i svakakve ološe. Iz života sam učila o takvim likovima. Domaći autori pisali su samo o takvim ženama. Odem na železničku stanicu, muvam se tamo i skinem te likove. Koliko muke mi je „Žuta“ nanela. Porodila sam je! To je Gordan Mihić za mene napisao i ja sam mu beskrajno zahvalna, više nego da sam igrala Šekspira, Ledi Magbet. Kad sam pročitala, pala sam u nesvest od oduševljenja. Obožavam glumce koji igraju srcem. Ne može se igrati rutinski. Teza osrednjih glumaca je da tako igraju, da pokazuju. Trenutak emocije je Božji, tu se vidi veliki glumac.
Srcem Žanka
Presrećna je što joj se ukazala prilika da u komadu Miodraga Ilića igra slavnu i nesrećnu glumicu Žanku Stokić, koja je posle oslobođenja Beograda umrla u zatvoru. Oslobodioci su je zatvorili jer je igrala za vreme okupacije.
–Bila je šećeraš, i njen prvi motiv bio je da ispod tezge može da kupi insulin. I volela je glumu, govorila je: „Mrtva bih igrala!“. Žanka je prosto legenda.
Ja ne imitiram Žanku, nju je nemoguće imitirati. Počela je tako što je putujućim glumcima prala veš. Ja Žanku nikad nisam videla, bila sam dete kad je umrla, ali mogu da nju, njenu sudbinu, osetim srcem.
Bog joj je dao neku radost. Nije bila neka riba, bila je deblja žena. Pitanje je da li je ona zaista glumica veka. Nju je Mira Stupica proglasila glumicom veka. Prvo su Miru Stupicu proglasili glumicom veka, pa je ona proglasila Žanku, ustanovila je i nagradu s njenim imenom, za životno delo. Meni je samo žao što tu nagradu nije ponela Olivera Marković, koja je jedina mogla da nosi sve ono što je krasilo Žanku.
Ružica Sokić
Izvor i foto: WP, D. Udovičić, pulsonline.rs
Komentiraj