Biografije po abecedi: A, B, C, Č, Ć, D, Dž, Đ, E, F, G, H, I, J, K, L, Lj, M, N, Nj, O, P, R, S, Š, T, U, V, Z, Ž

Saša Mare Milošević biografija

Saša Milošević, poznatiji kao Mare, rođen je 07. avgusta 1968. godine. Ima dva sina: Ognjena i Luku. U svojoj bogatoj karijeri sarađivao je s mnogo pevača zabavne i nardone muzike. Završio je ekonomski fakultet, ali je sebe pronašao kao kompozitora i aranžera.

Počeci…

Varljivog leta ’68. sa četiri kilograma i dvesta grama rodio se Saša Milošević Mare. Njegova majka, inače sitna žena, rekla je: „Znala sam da sam rodila neko čudo.” Mnogo godina kasnije ispostaviće se da je bila u pravu, „čudo“ je bilo deo „drim tima” koji nam je doneo prvu pobedu na „Evroviziji”, 2007. godine u Helsinkiju.

— Dok sam radio tekst i aranžman za „Molitvu”, znao sam da će pobediti, u mojoj glavi bila je viđena za pobedu. Prvi put je Srbija nastupala kao Srbija i pobedila. Otišli smo u Evropu da se pomirimo s njom, Evropa nas je kroz tu pesmu prihvatila. E sad, koliko smo se pomirili, to je drugo pitanje. Odmalena se trudim da budem najbolji, da dam sve od sebe, da ostavim najbolji utisak, volim da se takmičim. Pa i pesma „Biti prvi” mojih je ruku delo, s njom je Davor Jovanović pobedio u prošlogodišnjem „Prvom glasu Srbije”.

Najodmereniji u svojim komentarima, član žirija „Prvog glasa Srbije” u godinama je kada sa zadovoljstvom može da podvuče crtu ispod onog što je postigao do sada.

– Žurio sam i stigao tačno tamo gde je trebalo u ovim godinama za koje mislim da su najlepše. Sva iskustva mogu ozbiljno da koristim i s manjim naporom da pravim veće korake. Mogu da priuštim sebi da se bavim i stvarima koje volim. Uradio sam dokumentarni film „Od Hana do Kana”, iz ljubavi i iz inata, i sad pored muzike radim neke sporedne stvari. Inat sam respektovao kao ozbiljno pogonsko gorivo, ali slabo sam ga koristio. Na drugu foru bildovao sam svoju volju, ali muzika je oduvek bila u mom životu i njoj sam se prepustio.

Mali koji obećava

Kada je Saša rođen, u Beogradu su se dešavale prve studentske demonstracije, a u svetu hipi pokret.

— Roditelji su imali 35 godina kada su me dobili, a moja sestra Svetlana deset. Mama je bila muzički nadarena, a tata je voleo muziku i kao pravi Šumadinac kupio je svojoj ćerki harmoniku. Vodio ju je kod Buce Jovanovića, najpoznatijeg čoveka tog vremena da je uči da svira. Ona je tehnički napredovala, ali talenat joj se nije dovoljno razvijao, tim pre što je ušla u pubertet i harmonika „pasuljara” nije je interesovala. Tata je i mene vodio sa sobom, a tamo su dolazili Silvana Armenulić, Zoran Kalezić, Šaban Šaulić, njemu sam kao klinac sedeo u krilu. Buca je rekao tati: „Svetlana gubi interesovanje, ali dovodi mi malog, on ima potencijal.” Mnogo godina kasnije, kada sam radio muziku za Šabana, prepoznao je u meni čoveka koji je drugačiji, koji ga podseća na Bucu, a kad je vratio film, setio se moje sestre, krupnog čoveka koji je dovodio malog belog klinca što se tu muvao. Od početka sam imao želju da sviram gitaru, moji su bili u mogućnosti da mi je kupe, kao što su mi nabavljali sve što je trebalo za školu, melodike, ksilofone, i to iz inostranstva. Otac mi je za gitaru govorio da se ne zaluđujem, a u kritičnim momentima, kad baš zapnem, znao je da kaže: „Eno ti harmonika.” Prvu gitaru kupila mi je Svetlana od svog džeparca. U muzičku školu nisam išao, preskočio sam je.

Mlad, ne i lud

U školu je krenuo sa šest godina, kada je uveliko čitao i pisao.

— Majka je išla na moje roditeljske sastanke, a tata kod sestre, koja je bila odlikaš. Nije za pohvalu, ali nisam bio miran, imao sam višak energije i potrebu za više od onog što škola pruža. Srećom, živeo sam na Košutnjaku, gde ima mnogo sportskih terena, na kojima sam trošio energiju. Od tada imam nadimak Mare, po golmanu Enveru Mariću. Bio sam žrtva sistema zvanog usmereno vaspitanje i pripao sam elektrotehničkoj školi, a ja sam prokleti društvenjak. U drugoj godini pobegao sam u hemijsku školu, za poen nisam uspeo da se upišem u ekonomsku, tako da mi je srednja škola protekla u tihom negodovanju. Roditelji nisu bili za to da budem ekonomista pored sestre pravnika, hteli su da budem prehrambeni tehnolog. Upisao sam Poljoprivredni fakultet, dao dve godine i onda prešao na Ekonomski, koji sam završio.

Ljubav i krah

Prvu pravu veliku ljubav nije imao onda kada je trebalo.

— Bio sam u fazonu da treba da eksperimentišem, pitao se da li imam previsoke standarde ili možda previše iskustva za svoje godine. Žene sam razumeo bolje od mojih drugova zahvaljujući sestri. Iz bliskosti i prijateljstva s njima svašta je bilo. Bio sam nesrećan što nemam ljubav i neke moje pesme iz tog perioda su ozbiljno tužne. Mislio sam da nešto nije u redu sa mnom, da ne mogu da zavolim ozbiljno, sve do 19. godine, kada sam otkrio da mogu. Devojka nije bila iz naše zemlje, uz moju pomoć završila je fakultet mnogo brže i otišla. Mnogo godina kasnije upoznao sam sad bivšu suprugu. Imali smo solidnu vezu, generacija smo, zajedno smo prošli najteži period devedesetih godina, zajedno se dovijali. Posle sedam godina zabavljanja i godinu dana zajedničkog života venčali smo se krajem ’98. Prvog sina dobili smo 2000, drugog 2005. Promena uslova uticala je da se više ne razumemo kao nekada, ispalo je da je bolje da se raziđemo nego da istrajavamo u nečemu jer nam je kvalitet odnosa gubio na težini. Moja mama mi je davno rekla da je brak samo poverenje i poštovanje. Posle devet godina braka shvatio sam da nisam stekao ni jedno ni drugo, i to malo boli. Borio sam se, ali nije imalo pravi fidbek. Sad imamo dobru komunikaciju u interesu dece, a nema razloga da ne budemo prijatelji. Deca su s majkom u stanu u kome sam ja odrastao, odselio sam se relativno blizu. Gledam da budem što više sa sinovima, ne mogu previše jer sam i dalje jedini zaposleni. Držim se principa „ako pogrešiš, prihvati grešku i idi dalje”. Nisam mogao dalje, morao sam da menjam priču. Sada sam emotivno situiran, apsolutno stabilan, zadovoljan pre svega sobom u novonastalim okolnostima.

Blagi minus

— Budućnost je moja uža specijalnost, mnogo razmišljam unapred, imam laganu crtu vidovitosti, volim da znam kuda sam krenuo, pre svega zbog dece, ali ne volim ni da se meni stvari dešavaju slučajno. Naučen sam poštenju i nikada se nisam kajao kada sam bio apsolutno pošten u nečemu, mada u ovoj zemlji to može biti i blagi minus. Kada bih nešto mogao da promenim, možda bih promenio svoje trpljenje. Shvatio sam da je bolje stvari presecati kada je vreme za to, manje bih sebe maltretirao, pre bih reagovao.

Saša Milošević

Saša Milošević

Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs

Komentiraj

*