Srđan Valjarević Biografija

Srđan Valjarević je rođen 16. jula 1967. godine. Napisao je nekoliko romana, od kojih su neki List na korici hleba, Zimski dnevnik, Komo, Ljudi za stolom, Dnevnik druge zime. Takođe je napiaso i dve zbirke pesama: Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama. Dobitnik je nagrade Biljana Jovanović, te međunarodne stipendije. Poslednja knjiga mu je svrstana među deset najboljih romana jugoistočne Evrope. Neoženjen je i po zanimanju je pisac.

Najlepša stvar je boriti se za život

Školu nije voleo, na fakultet nije išao, kasno je počeo da čita, još kasnije da piše, a postao je jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca. U svakom svom romanu dao je deo sebe, u svakoj priči, u svakoj pesmi. Ono što je preživeo i doživeo, za mnoge je tragedija. Za njega, to je srećan period života. Šta kaže o sebi?

– Zovem se Srđan Valjarević, rođen 16. jula 1967. gidine u Beogradu, imam male šake i debele usne, imam hiljadu dolara zarađenih u mašinbravarskoj radionici, čitam Šervuda Andersona, veoma sam loš udvarač, ne studiram ništa, ne govorim razgovetno, volim flomastere, volim kad žensko nosi mušku košulju, volim Patagoniju, volim punjene paprike, mislim da sam dripac

Ovaj odlomak pesme „Klinč“ iz zbirke poezije „Džo Frejzer i 49 (+ 24) pesama“ bolje od svih novinskih tekstova opisuje Srđana Valjarevića.

Čovek bez karijere

Ona narodna, ili čija već izreka kako nikad nije kasno, obično nema smisla. Ali, u slučaju Srđana Valjarevića, ispostavilo se da, ipak, ima. I te kako. Valjarević je kasno počeo da čita, još kasnije da piše, a dogurao je do toga da ga mnogi svrstavaju među najbolje i najznačajnije savremene srpske pisce. Do sada je objavio pet romana i dve zbirke poezije.

Njegov poslednji roman „Dnevnik druge zime“svrstan je u deset najboljih romana jugoistočne Evrope, dobitnik je književne nagrade „Biljana Jovanović“, koju dodeljuje Srpsko književno društvo, Oleg Novković je po motivima njegove proze režirao film „Normalni ljudi“, njegova dela prevođena su na švedski, francuski, engleski… U najkraćem, čovek od ugleda i karijere.

– Nemam karijeru – kaže, onako bez foliranja, iskreno, kroz poluotvorene usne i prilično smušeno, kao da ga mrzi da govori.

Srđana Valjarevića do sada su u životu zanimali samo fudbal, muzika, piće, pisanje i hodanje. I, o svemu tome detaljno je pisao u svojim romanima i pesmama. Svaki svoj korak, svoje ponovno rađanje i stajanje na noge posle veoma teške bolesti koja je posledica prekomernog pića, opisao je u svom poslednjem romanu „Dnevnik druge zime“.

Metalostrugar i crnkinja

Pre nego što je, kako ga mnogi etiketiraju, postao kultni pisac, pre svega beogradski pisac, bio je metalostrugar i radio u jednoj mašinbravarskoj radionici na Zvezdari. I obožavao je fudbal.

Pa, kako je onda postao pisac?

– Nemam pojma. Prva priča koju sam napisao, mislim čak da je negde i imam, zove se „Smrt u Sibiru“. Stvarno nemam pojma kako mi je to palo na pamet! Znam samo da se cela priča vrtela oko neke kolibe u kojoj ja, kao, vodim ljubav s nekom crnkinjom. Niti sam u životu bio u nekakvoj kolibi, niti sam bio u Sibiru, niti sam vodio ljubav sa crnkinjom. Ali, tim pisanjem ja sam sebi ispunio te tri želje! Video sam da mogu da stvorim neki svoj svet i to mi se dopalo.

– Mislim da sam prvu knjigu u životu pročitao sa sedamnaest godina. Ne računam lektiru. Prva knjiga koja mi je nekako bila najbitnija jesu „Van Gogova pisma bratu“. Ne znam zbog čega, ali mi je bila najvažnija. Nije me pokrenula ka slikanju, bilo bi to nekako logično, zar ne, ali nije ispalo tako, ta knjiga me je pokre-nula ka pisanju priča.

Detinjstvo

– Odrastao sam na uglu Simine i Skadarske. Tu sam, praktično, rođen, i ono čega se prvo sećam jeste upravo to, taj ćošak, ta kaldrma. U vreme kada sam ja bio mali, nije, naravno, bilo saobraćaja kao ovo sad, tako da sam po ceo dan provodio tu oko tog ćoška i sećam se da su me čuvali ljudi iz komšiluka. Zanimljivo je to… Jer, toga više nema, nema tih komšijskih odnosa. Zamisli sad neko dete, u bilo kom delu grada, da ga čuva ceo komšiluk. Ja sam se osećao kao u nekom sokaku, potpuno bezbrižan i slobodan – priča Srđan.

U pisanju je, kažu oni koji ga obožavaju (a ima ih sigurno na hiljade), veličanstven. Da se ne zove Srđan Valjarević, mogao bi, kažu, da uzme pseudonim – Čovek Emocija. Ko je čitao njegove knjige, zna tačno o čemu je reč. Ko nije čitao, propustio je mnogo. Iz svake njegove rečenice, pa makar ona govorila o običnom opušku ili grumenu natrule zemlje, izbija emocija. Kod Valjarevića sve ima dušu.

Pre dvadeset i kusur godina išao je u jednu srednju školu u kojoj se učilo slikanje, ali nikada nije naučio da slika, ni četkicom, ni bojicama, ni tako tim. Valjarević je čovek koji ume da slika slovima. Ako vam nije jasno, knjigu u šake i – sve će vam se kasti samo.

– Ja nisam imao dedu i babu na selu, recimo, pa da ponekad odem kod njih, da tamo provedem deo detinjstva, već sam uvek bio tu u kraju oko Skadarlije. Najbolji prijatelj mi je bio deda Andreja, advokat, živeo je na ćošku gde je sad restoran „Guli“. On je pazio na mene preko dana i mi smo se družili kao pravi drugari. Kupi on sebi cigarete, a meni one „cigarete“ žvake i nas dvojica sedimo, pušimo i razmišljamo… Dok se moji ne vrate s posla.

– Ćale je bio službenik u „Cen-trotekstilu“, a keva takođe službenik, ali u opštini. Ne, nisu bili strogi roditelji. Bili su kao i svaki ćale i keva i prema sestri i prema meni, onako obični.

– Kad je trebalo da pođem u školu, moji se presele na Konjarnik. U to vreme Konjarnik je bio baš, baš periferija, možda i mnogo više nego neki današnji pojam periferije. Ali, meni to ništa nije značilo. Mislim, šta zna dete od šest godina šta je periferija. Samo sam promenio mesto za igru, eto.

– Imao sam lepo detinjstvo, baš lepo. Kad čovek kaže da je imao lepo detinjstvo, znaš šta to znači? To znači puno otvorenog, slo-bodnog prostora, puno zelenila. Mislim, bilo je zgrada oko kojih smo se provlačili i igrali kao klinci, ali kada si onoliki, odnosno onolicni, onda ti svaki parkić, svaka šumica, svaki travnjak izgleda kao nepregledno prostranstvo, i sve svoje slobodno vreme možeš da koristiš na raznorazne načine. Ja sam ga koristio na samo jedan. Na fudbal. Napuniš stomak, staviš loptu pod mišku i ostatak dana provedeš napolju. Ili ti napune stomak, pa istrčiš napolje.

Nisam bio dobar đak

– Nisam bio dobar đak. Nije da sam bio nemiran nego me škola, jednostavno, nije interesovala. Baš me nije interesovala. Bio sam fokusiran samo na loptu, samo na fudbal. To što sam bio loš đak meni uopšte nije teško padalo, kažem, nije me interesovala škola, i to moje neučenje mnogo je teže palo mojim roditeljima nego meni. Otac je vrlo brzo prestao da odlazi na roditeljski, da se ne nervira, pa je morala da ide keva. I stalno joj je bilo neprijatno. Mislim da ona mnogo bolje pamti moje školovanje od mene.

Zaposlio se sa 16

– To s pisanjem došlo je mnogo kasnije, nije to imalo veze s mojim školovanjem. Ja sam sa 16 godina već počeo da radim. Završio sam taj metalostrugarski zanat, to sam rekao za tu vašu „ličnu kartu“ u „Pulsu“. U to vreme bilo je pravilo da radiš šest meseci kao šegrt i posle šest meseci odeš s vlasnikom radionice, a ja sam radio kod privatnika, odeš da ti to overe u radnoj knjižici, da imaš dokaz da si završio to šegrtovanje, i stave ti u knjižicu ono KV, kvalifikovan radnik. I to je to.

– Bila je to jedna radionica na Zvezdari. Držali su je Ljuba Ristić i Miša Andrić. Njih dvojica dugo su radili u Nemačkoj i došli ljudi da ovde otvore radionicu. Kako sam se zaposlio baš tu i već sa šesnaest godina? Vrlo jednostavno. Ja sam po ceo dan igrao fudbal, nisam voleo da učim, i jedino što sam radio bilo je da trčim za loptom i praznim frižider svojih roditelja. Bio sam gladan od tolikog trošenja energije. I, jedan dan, uđem ja u kuću s fudbala, otvorim frižider, a ćale me pita: „I, je li, šta ćeš sad sa tim?“ „Pa“, reko’, „da jedem“. „E, pa“, kaže mi on, „jede onaj ko ide u školu ili ko radi.“ I ja sam prihvatio da radim.

– Posle nekog vremena smučio mi se život od tog i tolikog rada. Video sam da svi moji drugari vode lagodniji život…

– Pazi, nije tu najteže to rano ustajanje, kad si mlad to ti i ne pada teško. Ali, stajati po ceo dan za mašinom, iznositi đubre, čistiti radionicu, ići po burek i raditi sve ono što je nekako prirodno da radiš kad si najmlađi u firmi, to te zamori. I ja odlučim da nastavim školovanje. Ipak. Video sam da je lagodniji život ići u školu i upišem nekako srednju dizajnersku. Pokojni ujak me upiše. E, tamo je trebalo da znaš da crtaš. A ja jedino što sam znao da crtam bila je lopta. I golman kako brani. Nisam bio talentovan za crtanje, ali sam u toj školi, mada moram da kažem da sam zbog te pauze bio malo stariji od drugova iz razreda, imao sam sedamnaest godina, upoznao neke ljude s kojima sam i danas prijatelj. I to je ono dobro što mi je škola donela.

Sestrići Anja i Vuk

– Anja i Vuk su deo mog života, moji dragi sestrići. Anja ima 15, Vuk deset godina. Jesam li najbolji ujak na svetu? Hm, to već treba da pitaš njih…

Uglavnom, dobro se slažemo; pričamo o svemu i svačemu, kako to već ide. Znaš šta je lepo kod Anje, recimo. Kad sam ja bio u njenim godinama i kad, na primer, sretnem strica na ulici, ja pobegnem da me on ne vidi, da me ne ispituje otkud ja tu, što nisam u školi ili ne znam šta, a Anja kad me vidi, ona trči ka meni. E, to je ono lepo što ove mlađe generacije razlikuje od nas starijih, oni su nekako slobodniji. Ali, moram da priznam da me je zbunila tim postupkom, to kad me je srela na ulici. Ona je mene ispitivala, otkud ti ovde, šta radiš tu, što si zbunjen?

Bio sam dovijač

– Živeo sam ceo život u Beogradu. Naravno, nisam živeo samo od pisanja. Bio sam po zanimanju ono što je bilo i sedamdeset-osamde-set posto radnog naroda u Srbiji, a to je – dovijač. Radio sam sve i svašta. Jedno vreme sam i krečio, bio sam moler. Radio sam i kao autolimar, pa u jednoj plastičarskoj radionici u kojoj su pravili kace za kupus, pa… Uglavnom, bio sam dovijač i pisac. Devedeset sedme počeo sam da pišem u listu „Danas“ i prestao sam da radim sve te poslove. A, onda sam 2001. potpuno prestao da pišem. Eto, onako. Kažem, mene nikada u životu nije zanimala karijera pisca, našao sam bio posao od koga sam mogao da živim, trgovina fotokopir mašinama i tako tim, i prestao sam da pišem.

– Zarađivao sam dobro i trošio pare na pogrešan način. U stvari, meni to tada nije bio pogrešan način. Pio sam, mnogo sam pio. Mislim, nisam ja to tad kapirao da je to pogrešno, ništa ja tu nisam kapirao, nego mi je organizam totalno pukao od alkohola. I jednog dana sam završio u bolnici i shvatio da… shvatio sam da nešto mora da se menja.

Upala kičmene moždine

– Imao sam samo jednu posledicu tog opijanja: otkazale su mi noge. Imao sam upalu kičmene moždine i bio sam nepokretan neko vreme i u kolicima.

– Od onog trenutka kada sam se probudio u bolnici onako nepokretan, radio sam samo jedno: psovao sam i psovao i psovao samog sebe zbog toga šta sam doživeo. Niko mi nije bio kriv. Sve sam to samom sebi uradio. U bolnici je sve bilo u redu; doktor je bio sjajan, sestre su bile odlične, osim što sam ja, eto, bio nepokretan. Ali, kažem, to sam ja samom sebi uradio. Mislim da me je dosta izvuklo to što sam se dugo bavio sportom, što sam igrao fudbal, pa mi se organizam izborio s bolešću. Skroz sam prestao da pijem. Sam. Nisam išao da se lečim, jednostavno sam prestao.

– Taj period u bolnici, to lečenje teklo je postepeno. Prvo sam bio u kolicima, pa sam hodao s onim pomagalima, pa sam jedno godinu dana hodao uz pomoć štapa. U bolnici sam proveo jedno mesec dana, posle još jedno dvadeset u banji, i tu mi je mnogo pomogao Vlada kiropraktičar, čovek koji mi je pokazivao vežbe. Bio mi je i lekar i trener. Mnogo mu hvala.

– To kad sam se totalno uništio od alkohola i otišao da se lečim, rešio sam da se promenim, bio sam disciplinovan pacijent. Možda ovo ljudima zazvuči kao nesrećna priča, ali nije – ovo je srećna priča. Izvukao sam se iz svega.

– Kad čovek pročita tu moju knjigu, taj „Dnevnik druge zime“ i te dve godine tog mog lošeg stanja i lečenja, on tu vidi jednu tešku priču. Ali, on u ruci drži jednu lepu stvar, a to je knjiga. I u toj knjizi vidi jako puno volje i jako puno borbe za životom. I, kada bih ja sad pričao o tom svom periodu života koji je trajao dve godine, možda bi ljudi shvatili da je to, u stvari, moj najlepši deo života. Jer, ne postoji lepša stvar u životu osim da se boriš za svoj život. Ne postoji! Problem, međutim, nastaje tek kada ozdraviš. Tada dolaziš do pitanja –a šta sad? Suočavaš se sa nekim besmislom. Kao, šta sad da radim bez alkohola? Onda vidiš da možeš i bez toga. Dakle, moja životna priča je srećna priča – objašnjava Srđan Valjarević.

Gledajte svoja posla

O tome zbog čega ga nema često u medijima, zbog čega ne voli da daje intervjue, da se pojavljuje na „prestižnim mestima u gradu“ i tome slično, kaže:

– Ovde sve, dobro ne baš sve, ali mnogo toga o čemu pričaš ili čime se baviš, dobije ili političku ili estradnu konotaciju. A kada se baviš pisanjem, ne gine ti i jedno i drugo. A i jedno i drugo je sviranje… znaš već čemu. Ja ne osećam potrebu da odgovaram na pitanja ni novinara ni publike. I kada pišem, ne kalkulišem, ne pišem za ne znam koga, pišem za sebe.

– Neko će o meni reći, eto, on je pio pa je najeb’o. Drugi će reći, e, nije najeb’o, izvuk’o se. Svako ima pravo da tumači kako hoće. Ono što mene jedino zanima u čitavoj toj priči jeste samo dobra komunikacija s ljudima. Želim da živim od posla koji volim i da s ljudima imam dobru komunikaciju. I to je to.

– Naravno, pitaju me kad ću da se ženim. To će doći samo od sebe. Možda se ne oženim nikad, možda se oženim sutra. Poslednjih dvadeset godina, ko god da me to pita, bilo da su to roditelji, rodbina, prijatelji, je li, Srđane, kad ćeš da se ženiš, ja im kažem, gledajte svoja posla.

Srđan Valjarević

Srđan Valjarević

Izvor: B. Bjelica, Wikipedia, pulsonline.rs

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*