Tanja Petrović biografija

Tanja Petrović je rođena 25. jula 1967. godine. Od 1989. do 2001. godine 27 puta je bila državni prvak u borilačkim veštinama; zatim prvak Balkana; prvak Japana 1994. godine; prvak Amerike 1995–1997–2000. godine; na Svetskom prvenstvu je osvojila bronzu 1992. godine, a zlato 2001. godine. Ima sina Mateja, ćerku Tara, brata, mamu.

– Sada sam Tanja ratnik. Čeka me građenje kuće, sređivanje kluba, i nema prostora da budem Tanja žena. Ali ima muškaraca koji znaju da probude ženu u meni i onda se ona pojavi. Dok se to ne desi, ja sam frontmen, s mačem u ruci. Ne uživam uvek u toj ulozi. Znam da mi je dodeljena i da moram da radim, ali čeznem za tim da budem Tanja žena – otkriva najpoznatija srpska karatistkinja Tanja Petrović.

Bio je u pravu jedan Japanac koji je hteo da je usvoji kad je rekao da je Tanja njihova, samo pukim slučajem rođena u nekoj zemlji na Balkanu. Kosooka, snažnih ruku, sa telom iz koga izbija snaga, ulazi sa osmehom među mladunce belih lavova. Ona jednog mazi i kroti, on na kraju neće da ode od nje. Zabija u nju svoje kandže i ispušta zvuk koji već opasno liči na riku… Samo se smejala.

Ova žena ratnik bila je prvak sveta, prvak Evrope, prvak Japana, prvak Amerike, 27 puta državni prvak Srbije… Ali, kaže ona, karate za nju nije sport, već život po pravilima koja su uspostavili samuraji. Ne mora mnogo da nam govori, iz nje izbijaju samopouzdanje, snaga, smirenost, a do vrha je stigla neverovatnom disciplinom, upornošću. Sve to sada prenosi ćerki Tari i sinu Mateji, ali i hiljadama klinaca u njenoj školi karatea.

– Odrasla sam u Kostolačkoj ulici. Tu mi je bila škola, tu je i Dom za specijalno vaspitanje, preko puta obdanište „Petar Pan“, do njega Osnovna škola „Bora Stanković“, kasnije je to postao FON, pa bioskop „Voždovac“. Tu je bio ceo moj svet. I Banjička šuma, po kojoj trčim trideset godina. Tu sam spremala sve svoje titule, i titulu svetskog prvaka. U toj šumi su mi svi uspesi, sve dileme, svi padovi, znam svaku krivinu, uspon, stazicu, travku. Tu sada trči moja ćerka. Sada, nažalost, stara kuća mora da se ruši, jer je okolo sve izgrađeno, cela ulica se promenila. Ali vratićemo se tu, i to u stan koji će ličiti na japanske stanove. Tata je napravio kuću na Srebrnom jezeru, i zbog nje mi lakše pada gubitak kuće na Voždovcu. Tu sam se spremala za takmičenje „Tito, revolucija, mir“, a na orahu su stajale rane od gelera iz Drugog svetskog rata. Ali ne stajem. Hoću da podignem dođo. Dođo na japanskom znači dom, mesto za vežbanje.

Tanja je počela da se bavi karateom iz dečje radoznalosti: zaveli su je kimono i krici koje je čula, u školi.

– Nisam počela da se bavim karateom da bih bila prvak sveta, ili da budem kao Brus Li, ili zato što me neko maltretira, pa hoću da se branim. Ne, dopao mi se kimono koji sam videla kod nekih ljudi, i krici koje smo čuli. Šta rade ti ljudi? Htela sam da budem deo toga. Ja tada čak ni filmove Brusa Lija nisam gledala. Bila sam ludački uporna. Nismo imali ni uslove, vežbali smo sa starijima, sat vremena trčanja, pola sata karatea, pola sata meditacije. To nije bio program za decu, već za odrasle. Trebalo je izdržati. Počela sam da učim šta je disciplina, upornost i jačina duha. Na treninzima nam je meditacija bila smešna, samo smo se gledali, pokušavajući da se ne kikoćemo. Ništa nismo kapirali, ali smo klečali po pola sata i „nešto radili“. Govorili su nam: „Ćutite i dišite, mislite na puno i prazno, crno i belo.“ Jedan je klinac prdnuo, crkli smo od smeha, srećom, inače vrlo strog, trener se takođe nasmejao. Prvih devet godina u klubu „Gornji Voždovac“ provela sam kao u Šao linu. Ili u japanskom dođu na Okinavi. Moj tata je došao posle dve godine da vidi šta to radim i frapirao se. Rekao je: „Ovo su spartansko-fašistički metodi, ti više nećeš da vežbaš karate.“ Plakala sam, rekla sam da neću da idem u školu, ta zabrana treninga izazvala je moj revolt. Na kraju je popustio, video je koliko mi je stalo.

Bosa na snegu

– Moj trener je živeo po strogim kanonima karatea, i tako i nas učio. Znali smo da postoje neki monasi koji vežbaju telo i duh da bi ojačali, i onda smo i mi bosi trčali po snegu, jer smo bili tradicionalna škola karatea koja poštuje sve kanone. Posle svakog treninga mogla sam da primetim razliku, kako mogu sve bolje da uradim, samo ako se sto odsto koncentrišem. Karate me je naučio da uvek dajem maksimum.

– Prva titula došla je kada je imala 17 godina, kada su je prošvercovali kao studentkinju, iako to još nije bila. Sledećih dvadeset godina nije znala za poraz. Sve medalje koje postoje Tanja je pokupila. Prvak sveta postala je kada je ćerka Tara imala tri godine. Uz sve to, Tanja je završila Pravni fakultet, pripravnički staž, muzičku školu. Karate ju je iznova učio kako se stiže do cilja koji sebi zadaš.

– Završila sam prava i radila sam u advokatskoj kancelariji, ali moj život je karate. Volim da radim sa decom, i napravila sam klub da bude onako kako ja hoću. Moj klub je moja porodica gde poštujemo decu i zajednički ih gradimo. Biti trener je vrlo osetljivo, i ako toga nisi svestan, možeš da sklizneš u opasne stvari. Ja znam dokle smem, jer ta deca meni veruju. A kroz moju školu prošlo ih je četiri i po hiljade, od 1997. godine, kada sam otvorila klub.

Blizu odustajanja

Bilo je iskušenja da prestane da se bavi onim u čemu je najbolja.

– Pravo, svesno i zrelo iskušenje imala sam 1995. godine. U to vreme borio si se i sa svetom i sa nama samima. Tada su bile sankcije, otputuješ, imaš novac samo da jedeš, ali ne i da piješ. Vežbaš kao manijak ispod svetiljke, na ulici, kod Zvezdinog stadiona, da bi otišao na Evropsko prvenstvo. Sve uradiš za zemlju, a kada se vratiš, nemaš ni moralnu satisfakciju. Tih po Srbiju najgorih godina, 1993. i 1994, najviše sam pobeđivala. Ponude iz raznih zemalja sveta bukvalno su mi bile u prstima, a ja sam se uvek vraćala. Predsednik Španske federacije pozvao me je 1993. na Kup Španije, ponudio mi da živim i završim Pravni fakultet u Madridu i da radim za špansku reprezentaciju.

U Japanu, otac u porodici koja me je kasnije venčala u budističkom manastiru, Mijura Masao, majstor jaidoa (put mača) zavoleo me je kao svoju ćerku, i videvši u meni nekog malog Japanca koji se slučajno rodio u Srbiji, ponudio mi je da ostanem u njegovoj kući, da me uči. Provodio je po pet sati sa mnom, učeći me veštini rukovanja katanom, želeći da postanem prva osoba s drugog kontinenta sa majstorskim zvanjem. Postojala je dobra perspektiva da s njegovom ćerkom i sinom vodim klub. Godine 1995. Vesko Mićović i ja bili smo apsolutni prvaci Amerike, a tada niko vizu nije mogao da dobije. Dobili smo ponudu i otišli u Holivud. Boravili smo u kući u kojoj su bili Bitlsi, pljuckali smo Los Anđeles iz bazena, i bili pred potpisivanjem ugovora s producentom Dejvidom Čauom za snimanje akcionih filmova.

Ja kupim novine i pročitam da su nam skinuli sportske sankcije i da ćemo na prvom sledećem takmičenju u Helsinkiju nositi naš grb. Nagovorim Veska i mi odemo iz Amerike. Ni danas mi to nije oprostio. U Bostonu mi je nuđena kompletna škola karatea, jer tamo smo već držali seminare i poboljšali kvalitet američkog i kanadskog karatea. U Vankuveru imam kumu Normu Foster, ona je krstila mog sina. U Indiji mi je kasnije ponuđeno da radim u okviru Olimpijskog komiteta. Nisam prihvatila, jer sve što sam htela, htela sam ovde, ali nikakvu reakciju nisam imala. Te 1995. sve mi se smučilo, rekla sam dosta, neću više da se bavim karateom.

U najtežim trenucima Tanji rešenje pruža – snoubord.

– Uhvatim ja svoj snoubord i odem na Brezovicu. Spuštam se niz neke vrleti, borim se za život i vratim se preporođena. Vratim se sa jasnim odgovorom kuda treba da idem. I tako sam se i tada vratila sa odgovorom. Takve odluke obavezno su vezane za ekstremne uslove, jer kada ti je sva pažnja usmerena na goli život, onda ti svaka druga dilema deluje vrlo prosto. Ako rešim problem da li ću da živim ili ne, onda uveče pijem čaj i kažem: „Ček’, šta ono beše moj veliki problem? Ma daj!“ Tada sam tako uradila i pomislila sam: „Mene ne nervira karate, mene nerviraju ljudi u karateu. Znači, pomešala sam lončiće.“ Onda sam rešila: treba da isečem iz svog života te ljude, ali karate ću uvek voleti. Kad sam to ukapirala, život mi je ponovo bio normalan, i sa još većom željom krenula sam dalje.

– Ne plašim se da još malo ostanem ovde. Znaš, stalno pričaju o nekim životnim šansama, pa kažu: „Prođe voz.“ Kod mene nije tako, kod mene vozovi stalno zuje. Ćerka Tara već je odlučila da živi u Vankuveru, tamo će u Stenli parku hraniti delfine, tamo će studirati. Možda će Tara biti tas koji će pretegnuti u mojoj neodlučnosti, živeti tamo ili ovde. Mene za Srbiju veže to što shvatam da ja ovde imam ulogu, jer ovde nema druge Tanje Petrović. To možda zvuči prepotentno, ali zaista je tako. Znam da ovo što radim najviše smisla i efekta ima ovde u Srbiji. I duboko verujem u svoju srećnu zvezdu, stvarno sam rođena pod njom. Da me neko sada pita šta bih najviše volela da mi se desi, ne bih to mogla da napišem onako dobro kako će to namestiti moj anđeo čuvar. I to će zaista biti najbolje za mene. Kada mi se ukaže put, zapnem iz sve snage.

Tihi razlaz

Tanja je pre nekoliko godina prestala da živi sa suprugom Robertom. Kaže, ne treba robovati nikakvim očekivanjima.

– Da imam i desetoro dece, ako mi nešto više ne odgovara, otišla bih. U početku, krug ljudi oko mene činili su uglavnom sportisti, ljudi koji dobro izgledaju. Bez obzira na to što sam muškarce upoznavala i u srednjoj školi, i na fakultetu i u klubovima, oni koje sam birala bili su slični. Sportisti, jednom rečju. Sad, svi momci koji su se sa mnom zabavljali morali su odmah da shvate da ne mogu da promene moj ritam i moja interesovanja. I ako su to prihvatali odmah, onda je to bilo O.K., a ako su mislili da tu mogu nešto da promene, onda smo se odmah razilazili. Imala sam veze sa karatistima, a tu smo svi živeli isti život, nije bilo nesporazuma, pratili smo se međusobno. Imala sam jednu ozbiljniju vezu, i dok se nismo venčali, živeli smo zajedno dvanaest meseci, od kojih ja deset nisam bila fizički u Beogradu. Zamisli, živiš zajedno sa čovekom, a deset meseci ne boraviš u kući! Sećam se, dešavalo se, dođem na noć, ostavim stvari, i sutra ponovo putujem. Da, putovanja i odsustvovanja obeležila su moj ljubavni život. Onda sam se u jednom trenutku promenila i prestali su da me zanimaju uspešni, zgodni sportisti. Sada me privlači snaga duha, vedrina, dominantnost, optimizam.

Tara Spartanac

– Svoju decu podižem kao Spartance. U stvari, više Taru nego Mateju. Tara ima dvanaest godina i prvak je Srbije u katama poslednje tri godine. Od rođenja nam je došla kao eksperiment, sve ono za šta sam mislila da može da se nametne deci, rast, razvoj, tempo, motorika, snaga, mi smo radili s njom. Drugi dan po njenom rođenju pedijatrijska sestra me je pozvala i pokazala šta sve Tara ume, kakav joj je tonus mišića, koliko je čvrsta. Nije ni čudo, jer ja sam dan pre porođaja skakala u Dunav, vozila rolere, penjala se, trenirala. Sećam se da ju je žena uhvatila za petu i počela nad lavaboom da je trese.

Tara se izvila kao mačka, u slovo c, skoro glavom dodirujući petu. Rekla mi je da je odmah bacim u bazen, da očuvam te instinkte s kojima se deca inače rode, ali ih roditelji kasnije prevelikom brigom uguše. Taru sam sedmog dana stavila na vratilo, uzela štopericu i čekala da vidim za koje će vreme pasti u moje ruke. Sa tri godine plivala je kao odrasla i vozila skije, ubrzo je stala i na bebeći snoubord. Kao mala ličila je na sumo rvača. Sa pet godina imala je leđa kao profesionalni plivač. Mateja ima osam godina i on nije prošao kao Tara jer sam ga ranije odvojila od sebe, a i nema baš te predispozicije. Tara je imala tri godine kada sam postala prvak sveta. Imala sam šestomesečni ciklus priprema, a ona je imala taman toliko kilograma da ne mogu da mi se podižu noge kada sedne na njih. Odvedem je u Banjičku šumu, ostavim je negde gde mogu da je vidim i obrćem krugove po stazama, a onda radim trbušnjake s njom. Njen dan je sad organizovan nemoguće. Odličan je đak, ide na engleski, u muzičku školu, svira klavir, ide na hor, ima pet treninga karatea nedeljno, ide na dosta ekstremnih sportova. Skakala je iz aviona s nepunih deset godina, ove godine skočila je na bandžiju sa 80 metara. Ponekad me uhvati nostalgija za njenim drugačijim detinjstvom. Svaki sat je isplaniran, ali tako sam i ja radila, jer drugačije se i ne može. Prekjuče je došla i pitala: „Zašto ja ne mogu da provodim vreme kao sve moje drugarice i da se igram nekad kada mi se igra?“ To me je pogodilo. Rekla sam joj: „Da, ako možeš da stigneš, O.K.“ Ali nije stigla. Ona je disciplinovana, ni na svoju štetu neće da iskoči iz programa.

Tanja Petrović

Tanja Petrović

Izvor i foto: Z. Lončarević, T. Čanak, pulsonline.rs, Wikipedia

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*