Tihomir Stanić je rođen 17. novembra 1960. godine. Supruga mu je Jelena Mijović, a ćerke Milena i Sofija Najveći deo karijere ostvario je u Ateljeu 212, mada se pojavljivao i na filmu. Poslednjih godina uspešno se bavi i producentskim poslom. Dobio je nagradu za najboljeg glumca na brazilskom festivalu filma „Fantaspoa“ za ulogu u filmu „Neprijatelj“, režisera Dejana Zečevića. Po zanimanju je glumac. To što je uspeo da ostavi alkohol daje mu snage i za ostale naizgled bezizlazne situacije. Mrzi lenjost i zato je za poslednje četiri godine snimio šest filmova, a ima ideja za još toliko.
Tihomir Stanić je rođen u selu Šeškovci, opština Laktaši. Pomalo iracionalno, na svog oca, kaže, sada zatvara krug sa svojim Šeškovcima, snimajući film „Falsifikator”, u kome priča upravo o životu svog oca.
— Lepo je meni bilo tada u mom selu. Evo, sada sam snimio i film o tom vremenu tamo. Mi smo verovali u onu veliku zemlju, u komunizam, u pravdu. Odrastao sam u partizanskom kraju, a pošto je moj tata bio učitelj, moja je porodica bila „napredna”. Nisam ja imao svest o tome da smo bili siromašni. Sada kada vidim neku fotografiju ili kada se setim kako smo živeli, objektivno, bili smo siromašni. Ali mi nismo imali svest o tome, ili što je važnije, nismo imali pod nosom te parametre koje imate danas.
– Uživanje je pitanje ličnog zadovoljstva, i tu ne mora da postoji nikakav luksuz. Kao što siromaštvo nije prepreka sreći. Ali, i mnogo se lakše podnosi siromaštvo kada vam se ne bahate ispred nosa oni koji imaju. A nama je tako bilo. Tata je posle bio i u zatvoru, imao je i velika razočaranja u sistem u koji je verovao, ali je svojim optimizmom to pobeđivao i nas je vaspitao u tom duhu. I, mene je vaspitao da verujem u „drugove”. Ja i sada, iako lično poznajem neke političare, i znam i neke stvari, prema njima imam taj odnos koji su ranije ljudi imali prema „rukovodiocima”. Mene nikada neće promeniti liberalni kapitalizam. Često se sudarim s činjenicama koje mi govore suprotno od toga u šta verujem, ali ja ću do kraja života tako. Kao što je moj otac to što je bio učitelj osećao kao viši poziv, tako i ja sada neke stvari radim potpuno iracionalno, ali jednostavno moram zato što ih niko drugi nije uradio.
Mama iz oglasa
Otac je bio učitelj, majka trgovac. Ona je stigla iz Vojvodine u Bosnu pošto je odgovorila na oglas u „Večernjim novostima” u kome učitelj iz Bosne traži ženu, „po mogućstvu trgovkinju”. Dobili su tri sina, a otac je imao još dvojicu iz prvog braka. Živeli su svi zajedno. Otac je dva puta bio u zatvoru zato što je ljudima delio diplome, ubeđen da time čini dobro. Zatvor ga je ipak koštao zdravlja.
— Otac mi je umro pre dvadeset godina, a mama mi je živa i o njoj brinem. Zato ja o ocu imam priču, a sa mamom još delim ta zadovoljstva. Evo, sada smo snimali film u mom rodnom selu, gde se moja mama udala 1960. godine. I sada, 50 godina kasnije, u Domu kulture gde je ona nekada nastupala, i u prodavnici gde je radila, mi smo snimali. Predsednik Republike Srpske došao je na proslavu koju su meštani napravili za nas i prvo je nju pozdravio, izljubio se s njom, pa sam ja držao govor, pa sam prvo pozdravio mamu, pa tetku, pa onda predsednika. E, to su stvari na kojima insistiram i srećan sam što mogu da ih priredim mami.
Petorica braće, iako iz dva očeva braka, oduvek su bila bliska.
— Tata je imao nas pet sinova. Moj najstariji brat Dragomir poginuo je prošle godine, popravljao je krov i pao je. Dvojica su bila iz prvog tatinog braka, a nas trojica iz drugog, ali tu nikada nije bilo nikakve razlike. Sada smo svi u Beogradu. Najmlađi radi sa mnom filmove, na raznim pozicijama, mada on kaže da je najčešće na poziciji dežurnog krivca za moje propuste.
Glumac bez R
— Iako nam je Zagreb bio na osamdeset kilometra vazdušnom linijom, nama je uvek Beograd bio centar sveta. Nisam ja uopšte imao svest o tome da sam Srbin, ma jok, tada je bilo apsolutno bratstvo-jedinstvo, ali nekako nam je Beograd prirodno bio bliži. Sećam se da nam je signal Televizije Zagreb bio uvek mnogo jači, ali ja sam detinjstvo proveo na krovu usmeravajući antenu ka Beogradu. I kad uspemo da nađemo sliku koja je sva „u snegu”, šušti, ništa se ne čuje, ali to smo gledali. Naša ljubav prema Beogradu bila je nemerljiva.
A, onda je jednom putovao vozom za Trst i tu mu je jedan čovek rekao da i u Novom Sadu postoji Akademija za glumu.
— Znalo se oduvek za mene da ću biti glumac. Išle su mi odlično i matematika i fizika, ali se znalo šta ću biti. Na prijemnom u Novom Sadu Dejan Mijač me je pitao šta bih drugo upisao ako me ne prime na Akademiju. Nisam ni razmišljao o toj mogućnosti, iako se nisam ni spremao, nisam znao ni r da kažem. Mijaču sam odgovorio: atomsku fiziku. I primio me je.
Alkohol
Dramski pisac Aca Popović ima tu rečenicu: „Ko u čuda veruje, taj i čuda stvara”.
— Bio sam inteligentan mladić, veoma pametan, ali sam onda strašno mnogo pio i alkohol mi je ubio tu ogromnu količinu sivih ćelija koje se, nažalost, ne regenerišu. Alkohol me je, u stvari, socijalizovao. Odrastao sam u okruženju gde svi piju, još od detinjstva. Svirao sam u grupi „Lutalice s Une”, gde su svi bili stariji od mene pet-šest godina, a i kasnije sam se družio s odraslima. Posle sam gledao neke velike glumce kako piju i pomislio sam da je tu tajna i da im se zbog toga veruje. Bio sam u zabludi. Deset godina već ne pijem. A tek sam u međuvremenu saznao da sive ćelije, koje se ne regenerišu, odumiru od alkohola, i pošto sam imao taj ogroman broj sivih ćelija, sada sam u prilici da komuniciram. Alkohol mi je pomogao da se svedem do socijalizacije. Pa, dobro, i u Peruu žvaću ono. Uspevao sam takav i da igram, bio sam dovoljno izdržljiv i snažan. Dobro sam podnosio, ali sam već bio na ivici da napravim neku glupost.
– Prestao sam da pijem 01. aprila. Uzeo sam taj dan da bih se zezao na sopstveni račun, a onda nedavno saznam da je 01. april zapravo Svetski dan borbe protiv alkoholizma. Mnogo mi je pomoglo to što sam mnogo pio i što sam to uspeo sam da pobedim, jer sam posle, upadajući u skoro bezizlazne situacije, uvek uspevao da skupim snagu i nađem izlaz tako što sam sebi govorio: „Ako si uspeo da prestaneš da piješ, a to je čudo, ti si sposoban da praviš čuda, znači napravićeš i ovo!” Nisam se menjao u piću. Nisam menjao karakter, nisam promenio ni društvo, ni navike. Zamerio sam se ljudima kojima bih se zamerio i trezan. Neki su me zvali da radim, pa kažu: „Uh, kad bi prestao da piješ, ala bismo…” Ja sam im odgovarao: „S vama trezan nikada ne bih radio.” A onda mi nedavno neki kažu: „E, sad ne piješ, sada bismo mogli.” E, bogami, ne bih, radim s onima koji su hteli sa mnom i kada sam bio pijan.
Brakovi i otkazi
Prvu ženu, Belgijanku Lilijan, upoznao je kada je došla u Novi Sad na postdiplomske.
— Dobila je sobu u Studentskom domu s jednom mojom zemljakinjom, a ja sam to čuo i došao sam da je upoznam. Prvi dan smo se smuvali. Kako smo se videli, tako smo počeli da živimo zajedno. I sada sam s njom u kontaktu. Ona mi je možda jedna od najbližih prijatelja koje imam. Sada živi u Kanadi i ima ćerku.
Kraj tog braka bio je nalik antičkim tragedijama u kojima glavnim junacima, jednostavno, nema druge. Tihomir je podržao Lilijan u odluci da otputuje u Toronto jer je ovde svakodnevno bila izložena neprijatnostima zbog toga što je Stanić bio otvoreni protivnik Miloševićeve politike, a ona iz inostranstva. Ipak, uskoro je upoznao Jelenu, koja je postala njegova druga žena, i s kojom ima dve ćerke. Ipak, nije sve išlo lako.
— Otkaz u Ateljeu 212 dao sam 1995. godine. Žena mi je bila student, imali smo dete, nisam imao stan, ni socijalno, ni penzijsko… Nikada se nisam pokajao. Kada sam otišao to da potpišem, pitaju me zašto, a ja kažem: „Danas mi je rođendan, i nemam čime da se počastim, pa bar apsolutnom slobodom.” Kada je jednom iskusiš, tu mogućnost da živiš bez plate, radiš neke stvari na koje si posle izuzetno ponosan. Napravio sam monodramu „Detinjarije”, ili sam pet meseci napamet učio „Na Drini ćupriju”. Sada jedan deo romana znam napamet. Mogu da živim od toga što ću ceo život da idem po školama i recitujem 45 minuta „Na Drini ćupriju” đacima. Ali, sada ne naplaćujem, Kada govorim, govorim besplatno. Nikada me niko nije mogao naterati da igram nešto što nisam želeo. Zato ću biti zdrav. To je moj ideal, što ne znači da potpuno tako živim. To je samo moj ideal.
Strah od žena
Srećan je što ima ćerke.
— Svet koji bi žene stvorile bio bi lepši. Iako znaju da budu opake i ako se nečega plašim, plašim se žena. Starija ćerka studira filozofiju, i imam osećaj da je izabrala dobar fakultet. Mlađa je završila prvi razred osnovne i ona će biti glumica. Razlika između njih je 12 godina i obe su nekako bile kao jedinice. Znam da je potpuno nemoguće da ja znam bolje od njih šta je za njih dobro, da prosuđujem i odlučujem šta je bolje za njihovu budućnost. One znaju bolje, one osećaju šta ih u ovom veku čeka.
Sloboda koju Tihomir propoveda ponekad ima visoku cenu.
— Za četiri godine snimio sam šest filmova, a imam planova za sledećih 10 godina. Kada radiš, jedan posao vuče drugi, jedna ideja vuče drugu. Ja kažem, kao da se samo snima. Za razliku od onoga kada čovek sedi, pa se usedi, pa ne radi ništa. Ja sam toliko puta imao nerešivu situaciju, sećam se, dete mi pre jedno dvanaest godina kaže: „Tata, kad sam rekla da bih htela kompjuter za rođendan, to sam samo onako rekla, znam da nemamo para za to i biću zadovoljna bilo kojim poklonom.” Ta me rečenica pogodi i ja zbog nje izađem iz kuće. Uznemiren, krenem prema Ateljeu i tu naletim na svog prijatelja Branka. Pitam ga otkud on tu, a on mi kaže: „Znam da ti je ćerki danas rođendan, pa sam mislio možda naiđeš ovuda, a možda ti nešto i treba.” I treba mi kompjuter. On kaže: „Idemo”. I odemo u neku prodavnicu i otmemo ga. Spakujemo kompjuter i ne platimo ga, on je to ranije dogovarao da može na rate, i već tako nešto. I mi to donesemo u stan. Eto. Isto tako pre desetak godina. Jelena, Milena i ja smo prešli u Italiju, za vreme sankcija i viza, samo s ličnom kartom. I slovenački i italijanski carinici dva puta su nas pustili. Kad drugi put carinik nije hteo da nas pusti u Italiju, ja sam ga ubedio da okrene glavu, i okrenuo je glavu i prošli smo.
Tihomir Stanić
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs, E. Čonkić, T. Čanak
Komentiraj