Uliks Fehmiu biografija

Uliks Fehmiu je rođen 03. jula 1968. godine. Supruga mu je Snežana Bogdanović, ima ćerku po imenu Nika. Po zanimanju je glumac, a glumio je u filmovima kao što su Crni bombarder, Bulevar revolucije, Vizantijsko plavo, Sutra ujutru, Beli, beli svet, Ustanička ulica; i u predstavama kao što su Diplomac iZapali me. Slovi za glumca koji je zablistao na biskopskom platnu i otvoreno priča o životu u Njujorku, ljubavi sa Snežanom Bogdanović i odrastanju njihove ćerke Nike, i priseća se odnosa s pokojnim ocem Bekimom.

Amerika mi je dala slobodu. Iako to može da zvuči pretenciozno, to je odgovor na pitanje šta sam dobio odlaskom tamo. Znaš, u razgovorima koje vodim u Beogradu stičem utisak da ljudi odavde žele da ja budem za zericu kritičniji prema ovome što se ovde dešava. Ja mislim da to nije u redu, jer ako želiš nešto da menjaš, moraš da budeš tu. Zato ja nemam pravo na tu vrstu kritike, koja još ima i javnu pažnju. Svoje drugare koji su ostali ovde i ne pitam, ali oni sami pričaju da žive u nekakvom mini-egzilu, trudeći se da se izoluju od svega što se ovde dešava. Jer, kažu, „onog trenutka kada otvorimo vrata kuće, grune nas negativna energija da istog trenutka zatvramo vrata i tako u sopstvenom gradu živimo u egzilu”. Ja to potpuno razumem, jer sam se i sam tako osećao onda kada sam odlazio, ali ja sada više tako ne moram da živim. Eto, to je odgovor na pitanje šta je nama donela ili dala Amerika – to da, iako sam možda u egzilu, u stvari nisam. Moji prijatelji ovde su u egzilu, a ja tamo nisam. Ja tu dodatnu energiju ne moram da trošim da bih zaštitio svoj mali svet. Ja sam, u tom smislu, slobodan. To je osnovna razlika između života mog prijatelja koji je ovde ostao i mog sadašnjeg – ovako glumac Uliks Fehmiu, koji ponovo blista na velikom platnu u filmu „Ustanička ulica” objašnjava svoj život u Americi. Otišao je odavde pre skoro dvadeset godina, prekidajući dotadašnji život i karijeru, ali ni za čim ne žali.

Moja Snežana

Šifra za to što se ne oseća kao žrtva jeste – porodica. Snežana i Nika.

– Nisam svoj odlazak iz Beograda shvatao kao gubitak nečega. Sve to što sam ostavio ovde meni je u tom trenutku bilo nebitno u odnosu na ono što se oko nas dešavalo. Možda je to žrtvovanje više pitanje za moju Snežanu. Ona se meni u Americi pridružila posle godinu dana. Ja sam napravio tek prvih nekoliko koraka u pozorištu, a Snežana je već bila top-glumica. Pritom, posao za glumice u Americi vrlo je ograničen. Ima ga dok su mlade i predmet žudnje, pa onda sve slabije, i tek posle počinje ponovo, kada postanu mame, pomalo zarozane. Zato je to više pitanje za Snežanu, koja je odlučila da baš u tom trenutku stavi svoju uspešnu karijeru na hold. To beskrajno cenim i smatram veoma hrabrim i nesebičnim potezom. I Snežani i meni je stvaranje naše porodice, koje se desilo upravo u tom periodu, postalo najbitnije na svetu. Učenje tog novog života, utemeljeno u našoj jakoj potrebi jednog za drugim, i nove porodice koja je krenula da raste. Bili smo mi ljuti zbog svega što se dešavalo u našoj zemlji, ljuti zato što nemamo ni delić sposobnosti da utičemo da sve to bude drugačije. Ali, onda smo odlučili da osnujemo porodicu i kroz to iskustvo stvaranja porodice naučili smo da ostalo nije bitno, da je jedino bitan taj naš mikrokosmos. Kada shvatiš da tu niko ne može da ti bude kriv sem nas dvoje, onda više ne možeš da budeš žrtva, jer unutar svih tih zadatih okolnosti mi smo donosili sopstvene odluke, i to je bilo dobro. I sve se „polečilo”.

– Sa druge strane, Snežana nije samo mama, nije samo supruga. Možda je meni više krivo nego njoj što se odrekla karijere, jer ona je bezrezervno krenula sa mnom. Ja sam bio, malo je reći ponosan, jer ta reč ne može da bude prisutna u svakodnevnom odnosu, ali ta njena posvećenost porodici i ćerki, strastvena kao što je bila i njena posvećenost poslu, za mene je kao da gledam boksera teške kategorije koji se kreće i brzo i lako. Ali, kažem, Snežana nije samo mama i ja nisam samo tata.

Šifra za benzin

– Pre nego što sam definitivno otišao za Ameriku, tamo sam boravio povremeno, nekoliko puta u Njujorku. Grad mi se odmah dopao. Bio sam i u mnogo bližim inostranstvima, ali sam se veoma osećao strancem. U Njujorku se nisam osećao strancem. Ipak, nismo Snežana i ja odmah otišli u Njujork. Jer, svi ti moji drugovi koji su pre mene otišli u Ameriku, u rasponu od nekoliko godina, posle odslužene vojske, otišli su na neka druga mesta. Od našeg bližeg društva iz srednje škole ja sam bio poslednji koji je ostao u Beogradu. Oni su tamo krenuli da se koprcaju, neko da radi, neko da studira, ali smo stalno bili u kontaktu. Ja sam se takođe zanosio mišlju da odem. Sve ono lepo što mi se dešavalo, fakultet, uloge, karijera, okej, ali sve oko mene ovde je počelo da se raspada. Oko nas. Da je moj glumački razvoj i uspeh počeo da se dešava kasnije, možda ne bih otišao. To nikada neću znati.

– Otišao sam 1993. godine. Ovde pustoš, nema ničega, nema benzina. A mene drugari tamo odvedu na benzinsku pumpu gde je sve digitalizovano, ne znam ni kako se sve ono koristi. Potrebne su ti neke šifre, a mojim drugarima kod za sipanje benzina – Uliks. Osećao sam se kao da me je neko poslao na Mesec.

Poseban hleb

– Snežana je uskoro ostala u drugom stanju, i sva njena pažnja bila je usmerena ka bebi. Prvih godina u Americi sam, kao i svi moji drugari, šljakao od jutra do mraka u toj našoj pekari. Srećom, moji drugari su razradili posao pre nego što sam ja došao. Ja sam već odavde bio partner u tom poslu, pošto mi je otac dao neku svoju malu ušteđevinu koju sam u to uložio. I sad, kad smo se već tu zatekli, počeli smo da radimo. Jer, Snežana i ja mogli smo odmah da odemo u Njujork, ali da ja radim kao kelner ili na građevini. Izabrali smo da prvo odemo tamo gde su mi bili drugari. Ja sam zbog znanja engleskog prvo prodavao hleb u radnji, ali mi je to vrlo brzo dosadilo. Meni je taj „biznis” deo uvek bio dosadan. Nikada me nisu zanimale brojke, pare. Jedino je mogao da me uzbudi kreativni deo tog procesa pravljenja hleba. Počeo sam to da učim i radim, i ispostavilo se da imam nekog dara za to. Ne morate da mi verujete, ja sam uživao bivajući u brašnu do lakata. Takvog hleba kakav ja pravim, ovde nema. Ali, evo, neki naši drugari iz Bostona, koji imaju veze s celom tom pričom, pokušavaju sada i ovde u Beogradu to da pokrenu. To može da pali, može da bude veoma uzbudljivo.

Otac Bekim

– Mog oca nikada ništa to spolja, svetlucavo, sjajno i kitnjasto, dolari, nije moglo fascinirati, i pored toga što mu se sve to nudilo. Ta gospoština, to je iz njegove porodice. Njegov otac bio je učitelj, a njegova majka nepismena. Imali su devetoro dece, od kojih je jedno umrlo. Bekim je izgubio oca sa trinaest-četrnaest godina, ali je ta majka uspela da iškoluje na fakultetima svu decu. Oni su bili mala građanska porodica na Kosovu, u ono vreme. Vaspitanje kakvo su oni imali, danas je zaboravljeno. Taj divan odnos prema ženi, sve je Bekim doneo iz te porodice, a naročito tu svesnost o vrednosti uzemljenja. On nikada nije napuštao vezu s porodicom i s onim odakle je potekao. Tu mislim i na Kosovo, ali i na kulturni Beograd one Jugoslavije kada je Bekim igrao u pozorištu. Beograd iz tog doba takođe je bio deo njegovog identiteta koji je on voleo.

Gulanfer s Liona

– U tinejdžerskim godinama bivao sam i u Beogradu i u Prištini. U tom periodu Priština je i te kako imala svoj urbani, gradski štek, svoje akademije, kao i svaki drugi grad. Kada bih otišao tamo, braća bi me vukljala po svojim mestima. Isto kao i u Beogradu. Ali, ja sam i Beogradu na ta mesta više izlazio zato što se moralo nego zato što sam to želeo i voleo. Kad se mi s Bulevara spustimo dole, to je bilo smešno. To je bilo vreme još pre Akademije, išlo se u „Bezistan”, „Amadeus”, pa na Zvezdine terene. Pitaš me za Kosovo, a mi s Liona smo i za ove iz „Beograda” bili kao Indijanci. Nije bilo ni signala gore kod nas. Sećam se da su me roditelji na kraju osnovne škole poslali u Oksford na dve nedelje da učim engleski. I ja, gulanfer s Liona, nađem se tu sa šminkerima iz Osme gimnazije na koje sam imao nestvarne ospice. Srećom, pod svoje me je u Oksfordu uzeo Neša, stara kuka. On me je malo pripazio, inače bih te iz Osme podavio tamo u tuđini.

Moja ćerka Nika

– Ne, nije mi padalo na pamet da se vratim ovde, zato što živimo u Njujorku, koji ne pripada Americi ni Evropi. Taj grad ne možeš da staviš ni u jedan kalup. Meni veoma prija sredina u kojoj mogu da govorim kako god hoću i niko me pogledati neće. Ne popreko, nego te niko neće pogledati uopšte ni zbog jezika kojim govoriš, ni zbog načina na koji si obučen. Muljancija rasa, vera, kultura u tom gradu čini da se mi tamo osećamo veoma dobro.

– Naravno, imamo i dete koje uči tamo. Ona je rođenjem Amerikanka, ali Njujorčani nisu Amerikanci. Pritom, ona ima iskustvo naših prostora, i to ne samo Beograda, u kome je vrlo često, nego i Hrvatske, odakle joj je mama, i Kosova, odakle je moj otac. Nika voli sve te prostore, oseća njihove različitosti i ume da ih prepozna.To je nama bilo apsolutno fascinantno da gledamo dok je rasla. Kad odemo u Hrvatsku, zalepi joj se malo tog primorskog, a ovde joj istog trenutka upliva Beograd, sve s nekim njenim akcentom. Svet se smanjio, nije ništa više tako daleko kao što je bilo onda kada smo mi putovali.

– Moja ćerka je dobro dete. Mi je puštamo da izlazi, ali oni izlaze samo vikendom, a i škola u koju ide je, izgleda, neka teška i moraju baš puno da uče. Jedino što mi se ne dopada jeste to što se njenoj generaciji ceo socijalni život dešava on-lajn. Ponekad, ranije, dođu joj drugarice, njih tri, a onda ćute, svaka sedi za svojim kompjuterom i udara po tastaturi nestvarnom brzinom. Ja ih pitam šta rade, one kažu: „Pričamo”, a u stvari su na četu sa još njih desetoro. Sada manje to radi, ali i tamo se vode polemike o tome da li je ovaj virtuelni život zaista propast, ili je to samo jedna od promena koja je neminovna, i ne tako loša kao što se nama čini. Plaši me malo taj koncept gubljenja privatnosti na netu. Nekada su devojčice dnevnike zaključavale ključem, sada ga vode on-lajn – reče na kraju veliki glumac, samo nekoliko dana pre nego što će se vratiti u Njujork.

Uliks Fehmiu

Uliks Fehmiu

Izvor i foto: Wikipedia. pulsonline.rs, T. Čanak, V. Lukić

Ukoliko pronađete grešku u tekstu ili želite nešto da dodate, javite nam u komentaru ispod biografije. Ukoliko želite da objavimo biografiju koje još nema na stranici, pošaljite nam e-mail na adresu [email protected]

Komentiraj

*