Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Pisao je rodoljubivu poeziju, te političko-satiričnu poeziju. Pored pesama sa istorijskim temama, postoje i one koje sadrže elemente iz slovenske mitologije. Vojislav Ilić je pesnik koji je uvek bio osetljiv na nevolje svoga naroda.
Obrazovanje
Vojislav nije voleo školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi.
Aktivno je učestvovao u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.
Privatni život
Vojislav Ilić rođen je 1862. godine u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv.
Kako je svoj boemski staž gradio po kafanama, Vojislav je tako i upoznao pozorišnu glumicu Zoru, ćerku bračnog glumačkog para Kolarević. Ta prva ljubav iznedrila je nekoliko ljubavnih pesama, ali ubrzo pošto se udala za drugog Vojislav je zaboravlja.
Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je mesto okupljanja mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan deo obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića i bili su veoma dobri prijatelji.
Vojislav je nakon Đurine smrti oženio njegovu ćerku Tijanu. 1883. godine su se venčali, a ubrzo dobili i dvoje dece. Njihova sreća nije dugo trajala jer im deca umiru nakon dve godine života, a Vojislava je zadesila sudbina Jovana Jovanovića Zmaja, da mu nakon toga umre i mlada žena.
Skrhani tugom Vojislav i Tijanina sestra, Mileva, nisu ni primetili da su se zbližili. Kako je čitava porodica bila protiv ovakve veze, Milevu udaju za drugoga i njihova ljubav zauvek je prekinuta njenom smrću u 21. godini života. Pesnik se tada potpuno okreće kafani i pokušava da ugasi tugu koju je tako mlad iskusio.
Iz straha njegov otac, Jovan, odlučuje da ga ponovo oženi Zorkom Filipović. Njihovo venčanje je zapamćeno kao veoma veselo, kao i po incidentu Vojislava sa nemačkim žandarima koji mu nisu poverovali da se ponovo ženi i zbog toga dobili šamar, a mladi Vojislav nakon toga uhapšen.
Ali to ga nije sprečilo da se te 1888. godine ponovo oženi. Pet godina su živeli u srećnom braku koji prekida iznenadna Ilićeva smrt, tuberkuloza ga je odnela u 34. godini života. Umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života. Za sobom je ostavio ženu i ćerku Svetlanu.
Posao
1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao službu i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što je bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja uništilo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.
Zbog rane smrti, Ilić nije imao dug stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima.
Pokušavao je da piše i prozu, ali u toj nameri nikada nije bio toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.
Najveća postignuća
Pesničke zbirke objavljene su mu 1887., 1889., i 1892. godine, a neke od najpoznatijih pesama su „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.
Izvor: Poezija.info
Komentiraj